Представом „Козоцид“ Градског позоришта из Подгорице, пред очекивано пуним гледалиштем у Дворани „Парк“, завршено је 27. издање Херцегновских априлских позоришних свечаности.
Десет представа, двије у оквиру ХАПСИЋа, 13 извођења, поједине су игране по два пута, а све углавном добиле одличне оцјене публике, то би био најкраћи осврт на овогодишњи ХАПС.
Представа „Козоцид“ коју је публика синоћ видјела рађена је према тексту и с редитељским потписом Виде Огњеновић. Након првог играња у Херцег Новом представе која је заслужила четири Стеријине награде Огњеновић има само ријечи хвале за херцегновску публику али и за глумачку екипу.
– Прво нам је извођење у Херцег Новом и види се да је ово права публика, публика која је трећа димензија онога што се дешава на сцени. Глумци су били тако задовољни што је сваку њихову ријеч публика разумјела, сваки гест поздравила. Било је баш лијепо, веома сам узбуђена, објаснила је Огњеновић.
Прича „Козоцид“ заснована на стварним догађајима у времену послије другог свјетског рата по много чему актуелна је и данас – не можемо никако да се навикнемо на демократски начин не само гласања него и мишљења – ауторитет се сматра неопходним, каже Вида Огњеновић.
– Наредба, што чвршћа и што ауторитарнија, боље пролази. Исто је и са забраном. Ауторитет у друштву се сматра као нешто што је неопходно. За свакога државника или политичара кажемо да је мек ако је хуман, није безобзиран, не сматра да су људи ту да буду малтретирани већ да су ту да се са њима сарађује, да је он само један од њих – о томе сам размишљала много. Размишљала сам и како су се двије ауторитарности једнога дана разишле, не само код нас него и у свијету. Комунистички покрет је након Другог свјетског рата у многим земљама, па и нашој, изашао као побједник. Како Стаљин није био генералисимус за наше просторе, тадашњи комуници постају отпадници, казала је Огњеновић.
Оцјену ХПАСа чули смо и од Дубравке Дракић, која каже да је овај фестивал драгоцјен, признаје да су организатори током 27 година успјели да промијене значење ријечи ХАПС која се у априлу у Новом односи само на позориште.
– Помишљамо на Херцег Нови и Херцегновске априлске позоришне свечаности. Зато је лијепо да одржавате континуитет и да то није такмичење, није фестивал него су свечаности. Мислим да то заслужује и новска публика и ми као неко ко воли да дође у Херцег Нови. Искрено, жао ми је што то није чешће јер имате најљепшу позорницу у Црној Гори. Ако мене питате као некога које на тим „даскама“, мени је ово једна од најдражих сцена, али вољела бих да се те свечаности не дешавају само у априлу, казала је Дракић.
Душан Ковачевић, који је својевремено играо у представи Херцегновског позоришта „ПЛАН Б“ – фестивале доживљава као право мјесто за нове договоре, од октобра вјероватно и размјену програма између подгоричког Градског и Херцегновског позоришта, али и кроз могућу обнову представе „План Б“.
– Сигуран сам да ћемо то остварити с јесени јер ви заиста имате квалитетне програме, а у пријатељским смо односима. Сматрам да све културне институције морају да размјењују, не само у Црној Гори него у региону, своје културне производе како би сви заједно нарастали у веће и боље професионалце. Радујем се томе и сигуран сам да ћемо то остварити с јесени. Сада је крај сезоне, нисмо успјели сада да то урадимо из одређених административних разлога, али постоји жеља, тле плодно да се то деси и сигуран сам да ће тако и бити, казао је Ковачевић.
И Ивана Мрваљевић сматра изузетно важним позоришне фестивале и непосредан сусрет са публиком.
– ХАПС је дивна манифестација која покупи јако занимљиве ствари из цијелог регионалног простора. Чим је овако дивна представа, препуно гледалиште, чим људи изађу задовољни из зграде, ја сам пресрећна. Премда живимо у средини која баш не подржава превише културу и често се чини као вишак у мору проблема у којем живимo, а тичу се економије, политикe, по мом мишљењу неразумних и бесмислених, лако заборавимо на културу, на театар јер то нам не треба, треба преживјети и остати здрав. Претходни период је показао да није тако јер шта бисмо радили затворени због епидемије да није било снимљених представа, музике, филмова, серија, умјетност je саставни дио људске потребе…
Овај први осврт на тек минули ХАПС завршићемо поруком Виде Огњеновић која каже да је позориште неограничени простор слободе и да нас познаје боље него што познајемо сами себе. И због тога остаје увијек оно једно свјетло на сцени као позив на нови сусрет – ускоро уз Зелену чоју Монтенегра.
