Синдикат медија Црне Горе (СМЦГ) је у периоду од 2021. до 2024. године регистровао 32 инцидента у којима су жртве биле новинарке, док је само у 2024. забиљежено 11 напада на медијске раднице. У истом четворогодишњем периоду, нападнуто је 36 новинара, док је још 28 напада било усмјерено на групе медија, па је укупан број напада износио 96. Само у 2024. жртве напада у пет случајева били су мушкарци, у 11 жене, а у осам групе медија. То je саопштено на представљању истраживања о безбједности новинарки у Црној Гори, које доноси детаљан преглед пријетњи, притисака, насиља и дискриминације којима су новинарке изложене у свом раду.
Ауторка истраживања и потпредсједница СМЦГ Маријана Цамовић – Величковић рекла је да је ријеч о првом истраживању ове врсте, додајући да се анализа ослања на статистичке податке из базе напада Синдиката медија – Сафе Јоурналистс. Осим података из те базе напада, истраживање се ослања и на налазе фокус група и интервјуа са новинаркама, уредницима, затим правним експертом, представницом цивилног сектора, Омбудсманом, Управом полиције и Врховним државним тужилаштвом.
-Од 2021. до 2024. године новинарке у Црној Гори доживјеле су разне облике напада. Било је случајева озбиљних физичких напада као и пријетњи по живот али убједљиво најучесталији облик напада на новинарке у протекле четири године су узнемиравање и остали облици пријетњи, казала је Цамовић – Величковић.
Како је додала, нападане су новинарке већих медија чије је сједиште у главном граду Подгорици, али и у мањим срединама и из мањих медија.
-Током истраживаног периода забиљежена су 32 инцидента у којима су жене биле жртве и то је цифра која је регистрована у SafeJournalists бази напада. Из сумираних података за ове четири године може се видјети да је у посљедње двије године, односно 2023. и 2024, насиље према новинаркама повећано у односу на новинаре, рекла је Цамовић – Величковић.
Предсједник СМЦГ Радомир Крачковић рекао је да, упркос постојећим законодавним оквирима и међународним обавезама у области родне равноправности и слободе медија у свим земљама региона, новинарке се и даље суочавају са значајним и несразмјерним пријетњама, притисцима и застрашивањем.
-Насиље над новинаркама остаје упоран глобални проблем, присутан и на Западном Балкану, укључујући физичке нападе, онлајн узнемиравање, пријетње смрћу и друге облике застрашивања, појачан надзор, лажно представљање и различите пријетње у дигиталном и физичком простору, казао је Крачковић.
Он је додао да докази које су прикупили преко SafeJournalists мреже, али и подаци других организација за слободу медија, указују на то да су жене које професионално дјелују у медијима често мета различитих облика родно заснованог насиља, укључујући дигитално узнемиравање, дискриминацију на радном мјесту, пријетње, застрашивање, тужбе за клевету и повремене физичке нападе.
-Оваква континуирана кршења не само да подривају права новинарки, већ дубоко утичу на њихово психолошко здравље, професионални развој, личну безбједност и опште благостање, додао је Крачковић.
Цамовић – Величковић је навела да су током 2024. године у бази забиљежена укупно 24 инцидента, од којих су у пет случајева жртве били мушкарци а у 11 жене, док су у преосталих осам случајева нападнуте новинарске екипе или медији.
Притом, како је додала, жене су диспропорционално изложене онлајн насиљу, укључујући сексистичке и мизогине нападе.
-Тренутно су три новинарке под сталном полицијском заштитом, док су у 2024. још двије биле под повременим надзором, што указује на озбиљност пријетњи којима су изложене. Ниједан новинар, мушкарац, није у ситуацији да му је у овој мјери угрожена безбједност, рекла је Цамовић – Величковић, додајући да је Омбудсман једина институција која питање безбједности новинарки третира и кроз родну димензију, препознајући елементе родно заснованог насиља.
Цамовић – Величковић је рекла да је онлине насиље најчешћи облик узнемиравања новинарки а да увреде, пријетње смрћу и силовањем, којима су изложене, у већини случајева остају некажњене.
-Опште је мишљење међу интервјуисаним и новинаркама које су учествовале у фокус групама да су најрањивија категорија новинарке које живе и раде у мањим срединама и оне које се баве темама из „црне хронике“. Након њих истицане су млађе новинарке, самохране мајке, а и генерално жене јер су „лакша мета“ у односу на мушкарце и лакше их је дискредитовати кроз мизогине и сексистичке нападе и омаловажавање помоћу родних стереотипа”, казала је.
Она је навела да се новинарке погођене економском несигурношћу, географском маргинализацијом или недостатком организационе подршке суочавају с вишеструким ризицима.
Те жене, како је Цамовић Величковић казала, често остају изоловане и без заштите, нарочито у случајевима онлајн насиља, јер немају приступ ресурсима који би им омогућили ефикасну заштиту и психолошку стабилност.
-Новинарке се углавном обраћају полицији и тужилаштву, али реакција институција често изостаје, посебно када се ради о онлајн узнемиравању. Судски поступци против портала који воде клеветничке кампање су ријетки и спори и жртва сама мора да се бори за себе јер тужилаштво не преузима те случајеве”, додала је.
Она је рекла да се психолошка помоћ сматра изузетно важном, али да ниједна медијска кућа не нуди системску психолошку подршку својим запосленима, па се новинарке углавном ослањају на СМЦГ и НВО сектор.
Додатно, према њеним ријечима, у многим случајевима новинарке нијесу информисане о правној помоћи коју медиј може да им пружи у случају пријетњи или напада.
Родна дискриминација у редакцијама
Цамовић Величковић је казала да је у црногорским редакцијама присутна системска родна дискриминација, која се често игнорише и не адресира, а која, између осталог укључује мање могућности за професионално напредовање, дискриминацију због трудноће, мајчинства и родитељства, те разлике у платама између новинарки и њихових мушких колега.
-Новинарке су свједочиле да је у редакцији и на терену присутан готово сваки облик родне дискриминације, и да су се током каријере сусретале са више облика дискриминације различитог интензитета, посебно у онлајн простору. Један од нових феномена о којима црногорске новинарке до сад нису свједочиле је ејџизам који се, изгледа, практикује и у Јавном сервису РТЦГ. О томе је свједочила новинарка која има више од 50 година и којој је прећутно стављено до знања да је престара за телевизију”, казала је Цамовић Величковић.
РТЦГ је, с друге стране, једини медиј који на неки начин третира питање родне равноправности кроз „План родне равноправности 2023-2027”, гдје се, примјера ради, види да жене чине већину запослених у Јавном сервису, али и да су од 11 запослених у кабинету генералног директора само три жене.
И у осталим медијима, како је Цамовић – Величковић казала, главне и одговорне уреднице најчешће нијесу жене, али заступљене су на нижим уредничким позицијама које подразумијевају велики рад и посвећеност.
-Према доступним подацима, више од 60 одсто запослених у медијима чине жене али, примјера ради, ниједан од три дневна листа нема жену за главну уредницу. Према подацима који се налазе у импресумима три дневне новине у Црној Гори види се да жене нису равноправно заступљене ни на нижим позицијама. У Вијестима од 11 уредничких позиција жене покривају 5, у Дану од 5 позиција жене су на 2 и у Побједи 4 уредничка мјеста припадају женама од укупно 11. Ниједна од три водеће позиције у РТЦГ не припада женама (генерални директор, директор телевизије и радија)”, рекла је Цамовић.
Цамовић Величковић је казала да жена има на директорским позицијама у локалним јавним емитерима и у неколико приватних телевизија са националном покривеношћу.
-У три штампана медија нема жена међу главним уредницама али има као директорки (Вијести), у водећим комерцијалним телевизијама (Вијести, Нова М, Е, Прва) а само у једној је жена главна уредница која је уједно и извршна директорица (Нова М)”, казала је Цамовић.
