У оквиру такмичарске селекције дугометражног играног филма на Канли кули синоћ су приказана два филма “Прослава” редитеља Бруна Анковића и “Радничка класа иде у пакао” редитеља Младена Ђорђевића, а данас је у фоајеу Дворане Парк уприличена конференција за новинаре.
Филм “Прослава’ је изразито мрачан, туробан и потресан филм, један од оних о којем не престајете да размишљате, иако бисте га најрадије заборавили. Не због тога што је лош, напротив, већ зато што је тежак, што задире у најсировију окрутност људског постојања. Снимљен према роману Дамира Каракаша говори о Мију, бившем војнику усташке војске, који се пред зиму 1945. године скрива по шумама. Он се присјећа дјетињства и младости, биједе, глади и неимаштине у којој је одрастао. Овај филм захтијева потпуну концентрацију гледаоца јер, у данашње вријеме појачаних политичких напетости, отвара изузетно потребну тему како зле идеологије могу имати невине коријене.
Како је казао редитељ Анковић, филм је врло конкретан, прича о коријенима, о почецима фашизма у Хрватској, међутим, то није једина истина, ова се тиче људи који су живјели на селу, који су били одвојени од хрватских градова.
-У Хрватској постоји назив сељачке усташе и заправо мислим да ми сви заједно не можемо ићи напријед ако не гледамо правилно на властиту прошлост, како би наша дјеца знала како је то изгледало, како су настајала та зла, да би паметније живјели будућност, сматра Анковић.
Прослава је филм који говори много, на један другачији начин, дистанцирано, без оправдавања, без заузимања става и директног упирања прстом у било кога.
-Када сам читао Дамирову књигу, схватио сам да књижевност има више могућности обраћања публици. Страх који смо ми имали је управо да то није оправдање, да то није нова прича о историји, већ да је сецирање тога. Имао сам врло специфичан приступ, који у класичном филму баш није добар, јер ви морате приближити лик гледаоцу, који се мора заљубити у главног глумца. Ми смо то дистанцирали, јер је он и протагониста и антагониста, и нисмо хтјели да манипулишемо до краја. Код нас људи разумију од почетка ко је он, да ће бити усташа, док вани не, тамо публика схвати тек на крају филма. Било би неетично приближити превише лик гледаоцима, па да га превариш негдје. То је та нека дистанца, и одлука, која да ли је добра или лоша не знам, али то је намјерна ауторска одлука, објаснио је Анковић.
У филму играју: Бернард Томић, Крешимир Микић, Клара Фиолић, Јан Долежал, Ларс Штерн, Недим Незировић и други. Незировић каже да је оно што га највише привукло у раду на овом фиму атмосфера у којој зло може да се деси.
-Не можемо да причамо о погрешној идеологији док не дозволимо себи да разумијемо атмосферу у којој је зло могуће, тако да прије то преписујем околностима, окружењу, него пуком образовању и интелектуалним способностима. Мислим да би се прије бавио временом и окружењем него личним капацитетом једног човјека да конзумира зло, казао је он.
И данас је лако манипулисати људима, јер је све сведено на пуку егзистенцију, додаје Незировић.
-Када ширу народну масу убиједите у то да је егзистенција јако зезнута ствар, и да требају да се баве малим идејама, лако га заведете да послуша некога ко му не жели добро. У таквом сиромаштву, и таквим околностима, тај пар чизама у једном кадру покаже колики је то напредак када немате шта да једете. Чини ми се да се данас поново покреће питање егзистенције, да би те сличне идеологије поново нашле неки пут и то је атмосфера у којој се људи најлакше регрутују, истакао је Незировић.
У оквиру такмичарске селекције дугометражног играног филма на Канли кули је приказан и филм “Радничка класа иде у пакао” Младена Ђорђевића, у којем прича прати харизматичну Светлану и бившег робијаша Мију који се заједно са радницима пропале фабрике удружују, како би истражили мистичне путеве наде и правде. Фабрика која је некада запошљавала читав град и околна села, затворена је због сумњиве приватизације и трагичног инцидента у ком је група њених радника страдала у намјерно подметнутом пожару. Девастирани губитком својих најмилијих и корумпираном продајом фабрике, ова група некадашњих радника покреће протесте за које се чини да су узалудни и да не дају конкретне резултате.
Након пада берлинског зида у источној Европи се појавило доста филмова на тему транзиције из социјализма у капитализам, и мени је било интересантно да дам један нов, свјеж угао на ту тему, тако што сам комбиновао разне жанрове, од социјалне драме, до хорора, трилера, црне комедије, филма освете. Волим да се играм са жанровима, али нисам хтио да направим још један филм о транзицијима, већ да мало субвертирам изнутра тај жанр, укрштајући га са различитим жанровима, казао је редитељ.
Ђорђевић који сматра да је ово проблем који је све пристутнији и на Западу.
-Мислим да су и људи на Западу све више принуђени да се раде неколико послова. Након пропасти Совјетског савеза престала је пријетња од ширења комунзима, али самим тим је дошла на испит социјална држава која је управо изграђена на Западу, да не би дошло до успостављања комунизма. И сад као да не постоји разлог за постојање те социјалне државе. Мислим да ће у наредној деценији доћи до озбиљног опадања те институције, јер то видим код публике на Западу, која препознаје проблеме мојих јунака, рекао је он.
Једна од глумица у овом филму је и Јелена Ђукић која каже да се овај филм бави широким спектром нашег друштва.
-Највише волим крај, јер је отворен, јер се стварно запитамо да ли имамо шансу да нешто урадимо или не и колико нам је побуна могућа, јер је свима јасно у каквој смо позицији. Нисам сигурна да можемо да причамо о културном просперитету, кад знамо бројке, и колико се издваја за културу, не можемо да причамо о томе шта настаје из тако малих пара. Ако имамо овакве пројекте који имају овакве упсјехе, лако залутамо у неку илузију да се ради и да напредујемо, међутим, онда постоје овакви филмови који нас демантују, истакла је Ђукић.
Филм је копродукција више земаља, једна је од њих је и Црна Гора. Копродуцент, Новљанин Иван Мариновић је истакао да му се сценарио јако допао.
-Допала ми се премиса да је то слика једног друштва, испричана кроз узбудљиви заплет, дјеловало ми је као нешто ново, као нешто што вриједи видјети. У почетку сам мислио да је то нешто што се тиче српског друштва, међутим, одједном схватиш да се тиче свих нас. Схватио сам да важно, узбудљиво, провокативно и да на прави начин отвара једно питање, на прави филмски начин. Са друге, редитељске стране, занатске стране, препознао сам колико је то невјероватно тежак задатак. И мислим да је неправда што овакви филмови, пошто су садржајни и узбудљиви код људи стварају утисак да се лако праве. Али не, лако се гледају, али тешко се праве, и то је заправо много компликована прича за наше услове, за наше продукцијске услове, сматра Мариновић.
Подсјећамо, свечаном додјелом награда и пројекцијом филма “Чувари формуле” у режији Драгана Бјелогрлића на Канли кули вечерас ће бити затворен 37. Филмски фестивал Херцег Нови – Монтенегро филм фестивал. Церемонија почиње у 21 сат.
