Не постоји човјек, или су они у великој мањини, који се не сјећа своје учитељице, првих слова, бројева, оцјене. А онда у живот уђу они који вам отворе свијет науке – професори и приближе вам га тако да га снажно заволите и одлучите да идете неким од тих путева, све до докторских студија прескачући границе, океане, уписијући најпрестижније свјетске универзитете. Читав низ младих људи сабраних у Свјетским а новским издвојили су је као узора, ментора, професора који је својим залагањем и знањем утицао да они бирају студије биологије, микробиологије или биотехнологије – Славица Жорић, професорица биологије у СМШ Иван Горан Ковачић.
Бескрајно је велики успјех изњедрити чак пет доктораната наука, до сада нама познатих, који су из малог града, наоружани знањем, кренули у свијет. Док у научним лабораторијама истражују како би помогли човјечанству, са пијететом изговарају име своје професорице Жорић и сјећају се дана када су и како завољели биологију, микробиологију или генетику и како их је та љубав водила даље. Уз неизмјеран понос, проф. Жорић каже како је управо то привилегија просвјетног звања којим се бави дуже од двије и по деценије: Покажеш им да имају „крила“, а они све даље сами ураде – полете!
– На почетку бих желела да се захвалим на указаној части, да се нађем у овој прелепој причи! Предивно је то што сте се сетили да постоји веће богатство од новца, на које би ово друштво требало мало више да обрати пажњу. Талентовани ученици јесу наше богатство. Уколико на време буду примећени и ако им се посвети довољно пажње и адекватног рада, даће квалитетан допринос целом друштву и обезбедити му напредак. Читати о успесима ових дивних младих људи, а уз то сазнати да сам неке од њих мотивисала да крену у невероватан и узбудљив свет науке, испуњава ме неизмерним поносом. Ово је најдрагоценија награда коју један наставник за свој рад може да добије, прича проф. Жорић.
Неки од њих су Катарина Елез докторанткиња биоинформатике, Анђела Ковачевић докторанткиња патологије развоја, Зорица Милошевић доктор наука молекуларне биологије, Александра Милентијевић докторанткиња архитектуре али је први избор требао бити биологија, Јелена Вукасовић мастер биотехнологије у медицини….. Низ је сигурно знатно дужи, као што је Свјетских а новских много више од оних о којима смо до сада писали.
– Сви ови млади људи су од почетка показивали сличне особине. Развијено интересовање за науку, радозналост, креативна питања, сигурност и самопоуздање којим излажу своје мишљење. Кроз године рада учили смо једни од других. Они од мене биологију, ја од њих како да их подстакнем да је уче. Покажеш им да имају „крила“, а они све даље сами ураде – полете! Невероватна привилегија…
Открила нам је како се то ствара нераскидива веза између ученика и професора па час прерасте у конструктивне расправе и размјену најновијих научних сазнања.
– Често ученици прво препознају вас, а онда их ви откријете. Већина људи склона науци је удубљена у своје мисли, уплетене у мрежу питања, где свако тражи одговор одмах и сада. Милиони чињеница, а пут којим их треба сложити се не назире… Све ово учини да су и млади склони науци одговорни и вредни, али често тихи и повучени. Треба мало времена да постану сигурни да су на правом месту. А онда када „клупко“ крене да се одмотава, када се пронађемо, настају незаборавне конструктивне расправе, размене најновијих научних сазнања, а све у покушају да се схвате мистерије и чуда науке.
Сада су далеко од учионица своје школе, али порука њиховог ментора и професорице путује до сваког од њих!
– Моја једина порука је НЕ СМЕТЕ да одустанете! „Успех је неуспех окренут изнутра, сребрна сенка облака сумње. И никад нећете моћи рећи колико сте близу, јер може бити близу кад се чини далеко. Зато, ИСТРАЈТЕ…“. Наука је пуна препрека, замки, погрешних путева… Застаните, ако морате, али не одустајте. Знам да ви то можете!
Низ младих, успјешних људи се наставља, каже проф. Жорић и додаје да наука није лака, али је сасвим сигурно да стасавају нови Свјетски а новски.
– Биологија није лака. Као и свака егзактна наука, препуна је чињеница које се прецизно морају тумачити или ништа нема смисла. Бављење науком захтева многа одрицања, сате учења, рада, неизвесних резултата и мало материјалне сатисфакције. Ово су разлози због којих се мали број ученика опредељује за науку. Међутим, морам признати да се све полако мења. Расту нам и сазревају млади људи због којих ће цела ова прича коју сте започели наставити да живи. Имаћемо још много Светских, а новских.
И прича проф. Жорић почела је љубављу према природи и биологији коју јој је пренијела тадашња професорица Славица Илић, а онда она наставила на исти начин да ту причу шири даље на наредне генерације.
– Одувек ме је природа фасцинирала. Мислим да моју љубав према биологији најбоље описује следеће: „Чистота те земље, јасност, дубина и чудо тог сусретања воде, камена и светлости – ето правог сазнања, правог наука. Тај склад није варка. Он је стваран и ја пред њим осећам потребу да говорим. Живети у складу са том лепотом, управо бих то желела да умем“. А онда, упишем средњу школу, исту ову у којој данас радим и дочека ме професорица биологије Славица Илић. Строга, а насмејана и топла. Тиха, а снажна и јака. Захтевна, а пуна загонетних питања око чијих одговора смо се „мучили“ данима. Због ње сам схватила да је биологија мој прави, једини и коначан избор. Мој подстрек и узор, а касније и директор који ми је пружио шансу да будем њен, надам се, достојан заменик у учионици.
Микроскоп и лабораторију замјенила је кредом и катедром, а свијету допринијела на најбољи могући начин – кроз младе научнике свјетске класе.
– Да сте ме, када сам уписала факултет, питали да ли себе замишљам у учионици рекла бих НИКАДА! Биологија је лабораторија, истраживања, микроскоп…а не табла и креда. Међутим, у просвети сам више од 26 година и мислим да нисам погрешила. То доказују управо ови дивни млади људи. Можда сам свету могла, кроз неки научни рад, допринети мало, али кроз све њих доприносим много више него што сам икада мислила да ћу бити у прилици да пружим и урадим!
Није лако образовати младе нараштаје, нарочито у времену када су одређене вриједности друштва изгубиле смисао, а ви покушавате да их вратите на заслужени пиједестал. Бити просвјетни радник, још од античког времена, значи бити темељ државе.
– Бити наставник је једно од најлепших, најизазовнијих, али и најодговорнијих занимања. Образовати и васпитавати младе генерације није ни лак, ни једноставан посао. На факултету вас науче и упознају са многим предавачким вештинама и техникама, али вам нико не каже како мотивисати ученика, како развити обострано поштовање и уважавање, још мање вас науче наћи меру и повезати се са ученицима, а не претерати у томе. А та веза и искреност су нешто што је неопходно да бисмо се разумели. Сматрам да су данашњи млади људи исти они млади који смо и ми некада били. Само су се друштвене околности промениле. На нама, старијима, је да пронађемо праве начине и мотиве који ће им помоћи да схвате, да је једино образовање оно што је заувек њихово, а да је све остало нешто што тренутно поседују и што у сваком трену може заувек нестати.
Свима онима који су сада у учионицама и онима који ће тек сјести у клупе, професорица Жорић упућује снажну поруку:
– Не журите. Не „трчите“ да одрастете, предуго ћете бити „велики“. Играјте се, јер живот је довољно озбиљан да бисте пропустили шансу да га учините забавнијим. Учите и то не због оцене. Оцене су само број. Учите због тога што је необразован човек подложан манипулацији. И не одустајте. Не одустајте од својих снова, јер тако никада нећете одустати од себе! – казала је професорица биологије Славица Жорић.
Свјетски а новски, они о којима смо писали подједнако као и сви они до којих овог пута нисмо дошли, јесу истински понос и богатство свих нас – њихових породица, школа, професора, града, суграђана, државе. Уз њих стоје сви они који су их на том путу мотивисали и подржали, а aко смо значају образовања и васпитања макар мало допринијели пишући о њима, онда смо постигли свој циљ и оправдали улогу медија.
Ријеч аутора:
Са посебном радошћу сам истраживала сваког од вас, драги моји Свјетски, а новски! Силно сам се радовала сваком вашем успјеху и са нестрпљењем очекивала ваше одговоре како би их што прије послала у свијет, да сви чују и виде какве младе људе има Херцег Нови. Хвала вам што сте нас причом пустили у свој живот и дали нам привилегију да пишемо о вама! У међувремену, од првог текста о њој до прије неколико дана, једна Свјетска а новска је одбранила докторску дисертацију – доктор наука астрономије Милена Црногорчевић! Од срца честитамо!
Хвала мојој уредници Жељки Контић на разумјевању и подршци да Свјетски а новски заживе, хвала мојим колегама у редакцији који су се подједнако као ја радовали свакој причи о вама, предлагали, истраживали ко би наредне недеље могао бити у рубрици! Свима вама и свима онима до којих причом нисмо дошли, свим младима који су било гдје у свијету и граде своју животну причу, спортску или академску, редакција РТХН жели успјех и срећу! Чините нас и даље поносним јер само ви сте наше највеће богатство! И знајте, увијек смо ту за вас!
Жељка Чепић
