Кренути из малог града и онда низати један за другим успјех, за њу је значило изазов и додатни мотив који је пробудио амбициозност да дипломира прва у генерацији, прије апсолвентског рока, да њен докторат буде 2014. године проглашен за најбољи из области Молекуларне биологије у Србији, да подједнако лако знањем осваја Шпанију, Грчку, САД, Србију…. А онда је њено срце освојила и њена кћерка Ива и живот учинила комплетним. Њена биографија не стаје лако у неколико редова и страница, a на понос свих нас она је Новљанка – доктор биолошких наука из области молекуларне биологије Зорица Милошевић.
Прво је то била љубав према страним језицима, па онда, према биологији и генетици, захваљујући професорици новске гимназије која је многима усадила страст према овој науци и наша Зорица је кренула пуним једрима напријед – основне студије, докторат, постдокторске студије и посао научника за медицинска питања у америчкој компанији за истраживање љекова, али и консултанта у британској компанији.
Она ради на сталном мониторингу пацијената у цијелом свијету који су на одређеној терапији и њихова безбједност мора бити на првом мјесту, а Зорица води рачуна да се студија обавља по протоколу.
– У компанији Syneos Health запослила сам се послије прве године постдокторских студија као научник за медицинска питања (Medical Scientist). До тог тренутка таква позиција није постојала на нашим просторима, тако да сам била први научник у компанији код нас. Након неколико унапређења, тренутно сам на позицији менаџера и имам свој тим који ради на различитим индикацијама. Моја позиција је глобална, радим за свјетско трзиште и у сарадњи са љекарима пратим медицинску безбиједност пацијената који су на експерименталној терапији за одређену индикацију. Прве три године сам радила на испитивању нових лијекова за централни нервни систем и за индикације у психијатрији и неурологији, а тек након тога сам почела да радим у онкологији.
Радила сам практично све типове канцера и солидних тумора као и карцинома крви. Што се тиче централног нервног система (ЦНС) радила сам на испитивањима лијекова на психијатријским пацијентима као што су шизофренија, биполарни поремећаји и депресија, али такође и на испитивањима обољења ЦНС-а на педијатријским популацијама као што су спинална мишићна атрофија и Дисенова мишићна дистрофија.
Учествовала сам на истраживањима за велике фарма куће попут Bayer-а, Pfizer-а и Sanofi-а, али о њиховим новим лијековима не смијем да говорим јер је већина њих у трећој фази истраживања и још није одобрила FDA (Америчка Управа за храну и лијекове).
Наглашава да људи имају велике предрасуде када су у питању фарма куће и испитивање нових лијекова.
– Велики број лаика је у увјерењу да се недовољно провјерени лијекови пласирају на тржиште и да се људи користе као заморчићи, док је реалност потпуно другачија. Испитивање сваког лијека је контролисано и мора да прође строге законске регулативе, почевши од установе и љекара који ће их испитивати, опреме која је неопходна као и праћењу безбиједности пацијената, која је увијек на првом мјесту у фарма индустрији. Врло је важно да је лијек безбједан, поред тога што је ефикасан и прије сваког пласирања лијека на тржиште стоје године истраживања у преклиници и клиници. Сваки лијек се прати и годинама након пласирања на тржиште ради процјене ризика и користи. Интересантно је да велики број лијекова који се испитују никада не стигну на тржиште, баш због тога што је поред ефикасности лијека јако битна и медицинска безбиједност пацијената, казала је Зорица.
Наша успјешна суграђанка ради и као стручни консултант за британску фирму која се бави улагањем у start up компаније из области медицине и онкологије.
– У оквиру компаније радимо на имплементацији вјештачке интелигенције у медицинским истраживањима и тражимо компаније којима софтвер вјештачке интелигенције може помоћи у брзом скринингу медицинских података. У тиму сам заједно са финансијским савјетницима са којима истражујем академске и мале приватне start up компаније. Мој дио посла је процјена релевантности науке и величине тржишта за индикацију и лијек који одређени start up испитује. Start up компаније у области медицине на жалост не зависе само од идеје, већ су потребна велика улагања у опрему и људство, да би се дошло до значајнијих резултата. Додатно, отежана је законска регулатива за функционисање таквих компанија, па је на нашим просторима готово немогуће створити услове за такве подухвате. Циљ мог тима је да препознамо потенцијал науке у малим start up-има и упознамо инвеститоре са важношћу таквих компанија, да би евентуално уложили у њих.
За сваки напредак потребан је велики труд и рад, знање и образовање, а потом и свакодневно надограђивање, али када волиш оно што радиш, није тешко да ти радни дан траје од ујутро у 9:00 до вечерњих сати, искрено открива Зорица.
– Све зависи од броја састанака и количине посла. Како је сједиште већине спонзора (фарма кућа) са којима сарађујем у Америци и Азији, састанци знају да почну тек у 4 поподне и трају до 8,9 увече. Иако звучи напорно, за мене је мој посао изазов управо због сарадње са различитим људима из свих дијелова свијета. Деси се да цијели дан будем на састанцима, а исто тако има дана када само прегледам податке пацијената или пишем планове. Величина компаније ми омогућава да се бавим само науком, а не администрацијом. За то постоји посебно одјељене и посебан тим људи, који обављају све административне послове за нас научнике.
Осим редовних канцеларијских дана, мој посао се састоји и од путовања на разне семинаре и састанке са клијентима. Због потреба посла путовала сам у Шпанију, Њемачку, САД и упознавала еминентне љекаре из различитих дијелова свијета. Тај динамични начин рада, који скоро никада није исти, додатно ми разбија монотонију и даје жељу за сталним радом и напретком.
Сматра да кренути из мале средине у велики град зна да пробуди амбициозност и мотивацију код студената и буду бољи од осталих.
– Ја сам дипломирала међу првима у генерацији, прије уписа апсолвентског рока, јер сам добила понуду за докторске студије на Гетеовом универзитету у Франкфурту. Иако сам жељела да студирам у иностранству, након посјете Франкфурту сам одустала. Област којом сам требала да се бавим у Њемачкој је била базична молекуларна биологија, а мене је увијек више привлачила примјењена генетика и клиничка истраживања лијекова на пацијентима, те сам се одлучила за докторат на Београдском универзитету у лабораторији која се бавила преклиничким испитивањима лијекова у онкологији.
У свему томе, мотив ми је био успјех и достигнућа. Још као мала сањала сам да радим посао којим ћу моћи да допринесем напретку науке и медицине. Тренутни посао ми омогућава да то радим свакодневно, у испитивању нових лијекова, који могу промијенити ток човјечанства.
А све је почело у новској Гимназији, открива наша Зорица.
– Љубав према генетици родила се још у гимназији и то искључиво због професорке биологије Славице Жорић. Приликом уписа у гимназију, одабрала сам друштвени смјер, јер сам хтјела да студирам језике (енглески, италијански и шпански). Међутим, због предавања из биологије професорице Жорић, у мени се родила велика љубав ка природним наукама, а прије свега генетици.
Након свега што сам до сада у каријери постигла и због онога што ме још чека, нисам се покајала што сам језике оставила по страни. Енглески говорим свакодневно на послу, а пословни боравак у Шпанији ми је помогао да унаприједим и знање шпанског језика.
Успјела је постићи, како каже, највећи успјех до сада оног тренутка када се родила њена Ива.
– Да будем искрена мој највећи изазов, али и успјех до сада је усклађивање мајчинства са каријером. Прије 11 мјесеци сам постала мајка једне дивне дјевојчице Иве. То ме, на срећу, није спријечило да наставим да радим без престанка. Како сам велики каријериста, одлучила сам да не прекидам посао стручног консултанта, што није било ни мало лако. Нове обавезе и одрицања донијели су више стреса и потпуно нови живот. Ипак, успјела сам да превазиђем све проблеме и наставим каријеру и поред нових обавеза са дјететом.
У докторској дисертацији на факултету Универзитета у Београду – студијски програм Биологија/Генетика, бавила се утицајем одређених фактора у резистенцији карцинома штитасте жљезде на хемотерапију. Истраживања је радила у три лабораторије у Србији, Грчкој и Шпанији, а њен докторат проглашен је 2014. године за најбољи из области Молекуларне биологије у Србији.
– Постоји више типова канцера штитасте жлијезде и већина њих добро одговара на класичну хемиотерапију и радиоактивни јод. Предмет мог истраживања био је анапластични канцер штитасте жлијезде, јер је он изузетно агресиван, дедиференциран и брзо продире у околна ткива и даје бројне метастазе. Пошто не реагује на класичну хемиотерапију нити радиоактивни јод, мој задатак је био да пронађем терапију која ће утицати на пролиферацију овог типа канцера.
Докторат сам радила у три лабораторије – први дио у Београду у лабораторији за неуробиологију на Институту “Синиша Станковић”, други дио на медицинском факултету у Ciudad Real у Шпанији, док су in vivo истраживања на мишевима рађена на медицинском факултету у Larissi у Грчкој.
У лабораторији у Београду сам креирала резистенте ћелијске линије од ћелија канцера добијених од пацијената са овим типом канцера. У сарадњи са Онколошким институтом и еминентим хирургом др Раданом Џодићем сам прикупила туморска ткива пацијената и секвенцирањем испитивала генетику и промјене (мутације) у сигналним путевима ћелија задуженим за ћелијску пролиферацију (умножавање).
На основу резултата комбиновала сам класичну хемиотерапију и инхибиторе одређених сигналних путева. Резултате који су се показали најбољи на ћелијским линијама сам испитала на мишјим моделима са анапластичним канцером штитасте жлијезде. Коначни резултати мог истраживања су објављени у високо оцијењеним иностраним научним часописима – Translational Research i Cell oncology. Мој докторат је 2014. проглашен за најбољи из области Молекуларне биологије у Србији.
Постдокторске студије започела је у Грчкој и добила стипендију за наставак истраживања у Националном институту за канцер истраживања у Вашингтону, а у исто вријеме аплицирала за позицију научника за медицинска питања у клиничким истраживањима у Београду (Syneos Health).
– На крају сам одлучила да прихватим понуђену позицију у индустрији и тиме испуним своју жељу, јер је то био логичан слијед моје каријере. И поред започете професионалне каријере, упоредо сам привела крају и постдокторске студије у Београду.
Из богатог научног искуства каже да наш регион није другачији од осталих по броју обољелих од канцера, али се разликује по томе што каснимо у превенцији јер иако се број обољелих у свијету повећава, стално опада смртност од тих обољења.
– На основу мог искуства пораст броја малигних тумора на нашим просторима у послиједњих 20 година се може приписати и бољој евиденцији и ажурнијем пријављивању новообољелих у регистру за рак. Разлози за пораст оболијевања и умирања од рака су и непостојање организованих програма превенције, као и вишедеценијско кашњење за европским земљама у увођењу скрининг програма раног откривања тумора. Малигне болести су јако честе свуда у свијету и други су најчешћи узрок смрти послије кардиоваскуларних болести. Наши простори по томе нису изузетак – разлика је само што су развијене земље успјеле да зауставе неке врсте тумора, сузбијајући факторе ризика, попут пушења. Истина је да у цијелом свијету расте број нових случајева рака, али и да стално опада смртност, па се са дијагнозом рака све дуже живи. На жалост код нас то није случај, у великој мјери и због игнорисања фактора ризика, али и због касног јављања лекару када је болест већ узела маха и када су изгледи за успијешно лијечење знатно умањени.
Најбоља заштита од оболијевања од канцера су превенција и њега здравствене културе.
– Здрава исхрана, избјегавање фактора ризика као што је пушење и редовни систематски прегледи. Моје искуство је да се наш народ или боји љекара или нема развијену свијест о редовним прегледима као мјерама превенције. Све што се открије на вријеме – лакше се и лијечи.
Меридијанима често пркоси сталним путовањима којима се радује јер са сваког буде богатија за прегршт нових знања, информација, података, али оно које срцу највише прија је када се упути у Боку и Херцег Нови.
– За разлику од ранијих година, а захваљујући трудничком боловању на мом примарном послу, ове године сам провела више времена у Херцег Новом него иначе. Тиме сам дјелимично надокнадила све претходне године, када нисам била у могућности да проводим вријеме у свом граду и са својом породицом. И поред тога, приликом сваког повратка за Београд, брзо се ужелим родитеља, брата и шетњи поред мора.
Вирус корона је донио доста тога лоше, али је донио и неке бенефите. У периоду короне, читав посао се пребацио на рад од куће, а временом се показало да тиме ниво ефикасности не опада, већ и расте. Због тога, тренутно имам могућност да по личној жељи бирам да ли ћу радити из канцеларије или од куће. Како и супруг по истом принципу ради за аустралијско-америчку компанију, сматрамо се приливегованим што нисмо везани за мјесто и што можемо да бирамо локацију на којој ћемо живјети и радити. То уједно и отвара могућност да чешће боравимо у Херцег Новом и да будем ближа својој фамилији.
Образовање је кључ рада, напретка, знања и једини исправан пут, поручује младима др Зорица Милошевић.
– Није лако савјетовати младе људе за који факултет да се одлуче, јер сваки појединац има различита интересовања и могућности. Генерално, занимања која су успону су ИТ сектор и фармацеутска индустрија и мислим да ће тако остати још дуги временски период.
Иако се у данашње вријеме дјеца едукују путем интернета и друштвених мрежа да образовање није неопходно за успјех и квалитетан живот, лично сматрам да је то једини исправан пут. Исто тако, студирање озбиљног и тешког факултета не мора нужно да значи и одрицање од путовања, провода и других слободних активности. Зваљујући студијама и докторату имала сам прилику да на различитим мјестима у Европи проведем и по неколико мјесеци, као и да добијем стипендију за више од 20 конференција широм свијета. Додатно, током студија имала сам довољно времена и за изласке са друштвом и провод.
Поред тога, образовање ми је на крају донијело и посао који волим, на којем уживам и од кога могу квалитетно да живим.
Због свега тога, мој савјет младим Новљанима је да и прије краја средње школе покушају да пронађу област која их највише интересује и којом би вољели да се баве у животу. Свакако не савјетујем одабир факултета само зато што те након њега “чека добар посао”, већ одабир нечега чиме би заиста волио да се бавиш до краја свог радног вијека. Не каже се случајно “Ако радиш што волиш, нећеш радити ни дан у животу”, казала је за РТХН доктор биолошких наука из области молекуларне биологије Зорица Милошевић.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Зорице, хвала што радиш за бољитак цијелог човјечанства и срећно у освајању нових знања!
