Да ли сте знали да тамо, преко океана, на „крову свијета”, у НАСА-и, ради, истражује, марљиво стиче знањe једна млада Новљанка? Да ли можете наслутити са колико скромности је упутила ријечи својима, са ове стране свијета, она – тако велика, која је раме уз раме са врсним свјетским научницима? Освајала је награде на такмичењима из математике, отиснула се од куће са само 14 година, заљубила се у астрофизику, дипломирала, магистрирала, ове године ће и докторирати, а потом долази ближе нама на постдокторске студије… Успјех, како каже, дијели са својом породицом која је њена најснажнија подршка, а Нови и Ђеновићи, е то су њен мали рај – докторанткиња астрономије на Мериленду и истраживач у НАСА-и, Новљанка Милена Црногорчевић.
Људима попут наше Милене, отворени су сви меридијани и паралеле, али и небо, у које свакодневно „завири“ и истражује, много даље од онога гдје наша машта завршава. Након свих успјеха које је побрала ма гдје да се окушала, враћа се у Европу на постдокторске студије на Универзитету у Стокхолму.
– Управо тако, прије двије седмице сам прихватила понуду за постдокторску позицију на Универзитету у Стокхолму при катедри за физику, гдје ћу сарађивати са водећим научницима у пољу високоенергетске астрофизике. Тема мог истраживања је на раскршћу неколико потпоља физике и астрономије, укључујући физику елементарних честица, гравитационих таласа, високоенергетских гама-зрака, тамне материје и еволуције звијезда. Стога, збиља је тешко наћи позицију која ми омогућава приступ ресурсима за све теме које мене занимају – стокхолмска истраживачка група је једна од неколицине на свијету која испуњава све те критеријуме. Иако ћу самостално водити моје истраживање као постдокторанткиња, сматрам да је у мом научном развоју круцијална подршка окружења, нарочито у овом стадијуму моје научне каријере када сам тек на почетку осамостављивања. Поред тога, ова позиција ми обезбјеђује готово неограничене финансије за путовања у сврхе мог истраживања, што ми пружа прилику да одржим радни однос са мојим колегама у Америци и шире.
С друге стране, радујем се и животу у Стокхолму: већ сам почела да учим шведски, планирам путовање да видим поларну свјетлост и бирам мјеста која желим да посјетим. Једна од предности Стокхолма је и да ћу бити у истој временској зони као моја породица (након тринаест година прекоокеанских позива) и да ћу чешће моћи да „скокнем” до Херцег Новог и да испитам ситуацију у кући Црногорчевића.
А до тада, и доласка у Стокхолм, вратимо причу на прије шест година када је при Катедри за астрономију на Мерилендском универзитету и Националној ваздухопловној и свемирској администрацији (НАСА) у Годард центру, започела докторске студије.
– Сваког пута када покушам да објасним чиме се бавим на нашем језику, то се увијек заврши на исти начин: покушавајући да нађем наше ријечи за техничке термине, и слушалац и ја се изгубимо па одустанемо. Хајде да покушамо заједно:
Када кажем ријеч „космос” шта вам прво падне на памет?
Обично, људи замисле сунчев систем. Можда космонауте на мјесецу. Галаксије испуњене гасом, прашином, звијездама, планетама и осталим небеским тијелима. Некоме на памет падну и црне рупе или неутронске звијезде – али већ и ови објекти помало почињу да звуче као научна фантастика из филмова Џорџа Лукаса. Рецимо, мени на памет прво падну Хаблове „ultra-deep field” слике. За неке, космос је огроман празан простор (нешто можда као вакуум). Међутим, наша машта, чула и интуиција имају границе: ту теоријске хипотезе, телескопи и опсервације ступају на сцену.
Користећи разне телескопе, сазнајемо да сви атоми, планете, звијезде, итд. које видимо чине само 5% енергије која постоји у космосу. Такозвана тамна материја чини око 26% енергије, а остатак припада такозваној тамној енергији. Ако сте мислили да су црне рупе и неутронске звијезде научна фантастика, онда ће вам тамна материја и енергија звучати као нешто из бајки браће Грим. О тамној енергији не знамо много: можда сте негдје чули да се космос проширује; научници сматрају да можда тамна енергија има неке везе са тим. О тамној материји знамо мало више, али и даље је много више онога што не знамо него што знамо. Ту ја ступам на сцену: моја дисертација се фокусира на тражењу честица за које постоји могућност да граде овај тајанствени дио нашег космоса.
Али шта је тамна материја и зашто је различита од наше обичне материје? Један од највећих тријумфа модерне физике 20. вијека је Стандардни модел, теорија која описује и предвиђа резултате интеракција између тзв. елементарних честица (нпр. електрона, кваркова, итд.) Стандардни модел објашњава, рецимо, како људи виде: свјетлосна честица (фотон) која путује од Сунца до нас дјелује са честицама на површини неког предмета, одбије се и дође у наше око гдје настаје слика тог предмета. Супротно томе, када фотон дође до површине честице тамне материје, фотон ће једноставно наставити своју путању без одбијања – зато ми нећемо моћи да видимо честицу тамне материје.
Стандардни модел, иако је најкомплетнији модел интеракције међу честицама, тренутно не може да објасни карактеристике интеракција са честицама тамне материје. У мојој дисертацији, карактеришем особине интеракција аксионске честице, једне од кандидата за тамну материју. Ја, са НАСА-ином Ферми опсерваторијом користим детекцију гама-зрака произведених у експлозијама великих звијезда да бих трагала за аксионом и тамном материјом.
Толики успјех са једне стране, а велика скромност са друге, па наука из њене приче изгледа као најљепша игра и свијет у којем се ужива, као у бајци. Она је дипломирани истраживач у НАСА-и, а до те позиције је, појашњава, стигла уз подршку и стрпљење породице, пријатеља и професора; огроман рад, труд и одрицање, њено и њој блиских особа.
– Ако свему томе додате мало среће, онда не постоје границе. Додуше, моја постигнућа нису само моја – она припадају мојим родитељима, породици, професорима и пријатељима. НАСА је заиста изванредна институција за младе научнике. Ја сам тренутно у дивизији астрофизике, у згради са стотинама експерата из области везаних за моје истраживање. Многи инструменти и телескопи се праве у Годарду (нпр. познати JWST је био склопљен у Годард лабораторијама). Још увијек не могу да вјерујем да имам прилику да сваког дана учим и дискутујем науку са најбољим свјетским астрономима и физичарима који увијек желе да напредују и науче нешто ново једни од других.
Сабрати све обавезе током дана, дјелује неизводљиво и често недостаје још који сат, али када волите свој посао, ништа није тешко.
– За мене, не постоји идеалнија позиција: истражујем и учим астрономију (и то за плату!) Наравно, није увијек све идеално – дани су ми испуњени радом, свуда је стрес и увијек нешто остане недовршено. Научно истраживање има доста слободе у томе када и како радим посао (све док испуњавам рокове). Одувијек сам била перфекциониста када је у питању учење и рад, што је мач са двије оштрице: стога, једини начин на који могу да постигнем све што зацртам је да се држим свог распореда. Сваког јутра се пробудим око шест. Кафа, доручак и укрштеница. У канцеларију стигнем око 7:30, провјерим мејл, прегледам научне чланке који су изашли тог дана и испишем листу обавеза: припрема за радни дан који официјално почиње у 9:00. Сваки радни дан је другачији, али углавном се састоји од ријешавања проблема из физике, програмирања, писања радова, састанака, презентација и дискусија са другим научницима. Понекад спроводимо телепскопске опсервације преко ноћи, што се рачуна као радни „дан”. На уобичајен радни дан из НАСА центра изађем око 17:00 сати, након чега се посветим својим хобијима и пријатељима.
За љубав према математици „крив” је њен тата, а велика знатижеља отворила јој је пут ка астрофизици. Ко ли је сада бољи математичар?
– Као што многи новски и которски средњошколци знају, ја сам дијете једног математичара. Од малих ногу сам вољела да рјешавам математичке заврзламе и, уз помоћ тате, рано сам развила кликере за математику (ако га сретнете негдје, молим вас питајте га ко је сада бољи математичар и јавите ми шта вам је рекао). У основној школи сам учествовала у бројним такмичењима из математике гдје сам, уз неизмјерну подршку и усмјерење моје наставнице из математике, Гордане Јовичевић, постизала завидне резултате на националним и балканским такмичењима. Љубав према математици се брзо развила у љубав према физици и астрономији кроз петничке семинаре и, касније, различите истраживачке пројекте као студент основних студија у Америци. Дио мог интересовања за физику и астрономију долази и од моје куриоштине (баба је увијек говорила да ми „куриоштина не дâ мира”). Одувијек сам налазила неизмјерну радост и задовољство у постављању питања, учењу и разумијевању како ствари око нас функционишу. Знање математике у комбинацији са том мојом радозналошћу, усмјерили су ме према астрофизици.
Велика је храброст са само 14 година отићи у свијет, а наша Милена, вођена жељом за знањем и науком, уписује средњу школу у Хонг Конгу, као стипендисткиња Министарства просвјете.
– Уједињени свјетски колеџ у Хонг Конгу ми је пружио прилику да први пут похађам школу на енглеском језику, окружена најбољим ученицима из више од 90 држава. Ово искуство не само да ми је отворило врата изванредним приликама у свијету, него ми је и пружило неопходно образовање како бих постигла успјех како у академиским, тако и у хуманитарним подухватима. Живот у Хонг Конгу сам започела као дијете, са четрнаест година, остављајући породицу и родни град: такву убрзану животну лекцију у одрастању је привилегија добити; након Хонг Конга, сваки следећи корак је био лакши за направити.
Слиједи наредни континент и диплома на Middlebury College уз високо академско признање Magna cum laude са посебним почастима за физику.
– Middlebury College је вјероватно један од најбитнијих сегмената у мом напретку као астрофизичарка. Ово је био мој увод у амерички просвјетни систем и први корак у воде озбиљног научног истраживања. На другој години основних студија сам започела мој први истраживачки пројекат гдје сам проучавала еволуционе етапе галаксија, чији су резултати касније објављени у једном од најпрестижнијих журнала у астрономији. Након тога сам се опробала у теоријској физици и квантној теорији поља, гдје сам знатно побољшала моје програмерске способности. У неку руку, моје тренутно истраживање је комбинација ових пројеката.
Ако знање које си стекао не пренесеш даље, успјех није потпун, прича нам наша Милена. Због тога је и као студенткиња, али и сада као научница, посвећена образовању млађих.
– И дан данас доста времена проводим држећи предавања, како студентима на катедри за астрономију, тако и основцима и генералној публици. Вјерујем да би се већина људи у трен ока заинтересовала о томе шта се крије у нашем космосу када би имала прилику да застане и погледа кроз телескоп. Академици, у својој узбуђености и недостатку времена, понекад забораве да знање нема вриједност ако се не дијели са остатком људског рода. Знати нешто је једна ствар. Способност да се пренесе то знање је потпуно друго умијеће неопходно за развој и приступачност астрономије и друштва. Уосталом, једини начин да се увјерим да засигурно разумијем неки концепт је да покушам да га објасним неком другом.
И да опет може да бира, не би ништа промјенила, каже Милена, али је можда највећи изазов са којим се сусреће честа промјена мјеста боравка и то што се понекад, због обавеза, удаљиш од драгих људи.
– Вјероватно сте примјетили да је пролазност велики дио мог живота: одрасла сам у Ђеновићима, завршила сам средњу школу у Хонг Конгу, основне студије у Мидлберију, сада сам у Вашингтону, а за који мјесец се селим за Стокхолм (а двадесетосам ми је година). Звучи примамљиво живјети на толико страна свијета и иако не бих ништа промијенила да могу опет да бирам, и за овај избор се плаћа нека цијена. Заслијепљена узбудјењем око идуће позиције, често ми се деси да заборавим да свака нова селидба захтјева упознавање нових људи, проналажење нових пријатеља и уклапање у нове заједнице. Јако је тешко одржати контакт са старим пријатељима – сви смо заузети. Уз то, сви се мијењамо и некада ми је тешко прихватити да некада блиски људи више нису дио мог живота, а ни ја њиховог.
Када је започела докторске студије, један од колега јој је дао савијет да без обзира на обавезе и рокове, за себе увијек одвоји сат, два. Један од њених хобија је, као и сваком приморцу – пливање.
– Четири-пет пута седмично тренирам са пливачким тимом на Мерилендском универзитету гдје сам, поред неопходне физичке активности, такође упознала неке од најблискијих пријатеља. Такође сам велики обожавалац природе, тако да често планинарим и кампујем у националним парковима у мом окружењу. Поред физичке активности, помно пратим културна дешавања и често се нађем у вашингтонским позориштима или концертним салама. А некад се завучем у мој стан, па или уз књигу или уз Netflix и чашу вина одахнем на моменат.
На посебном мјесту у срцу чува свој Херцег Нови – град њеног дјетињства, породице, пријатеља и мора.
– Мом се Новом увијек радо враћам: гдје год да сам и какве год одлуке доносим везане за моју каријеру, увијек узимам у обзир кад и како ћу да дођем кући на неколико седмица: Нови је мој рај на земљи. Ово је моја тринаеста година у иностранству и већину мог одраслог живота сам провела причајући другим језиком и размишљајући под утицајем других култура: ја сам зрелија и другачија особа, а и Нови се промијенио у поређењу с оним што је био када сам га напустила. Улица у којој сам одрасла сада носи ново име, моји школски другови и другарице имају своје животе, људи долазе и одлазе – и некада ми је тешко премостити те промјене. Иако ми недостаје, Нови тренутно видим као моје мјесто одмора које посјетим на неколико седмица годишње, па онда, пуних батерија, у нове радне побједе негдје у свијету.
Посебност оног који зна и жели да стиче знање и по томе се издваја из масе је снага која га гура напријед, зато истрајте у својим посебностима – поручила је Милена младима, можда будућим научницима попут ње.
– Често чујем одрасле како кажу да је дјетињство најљепши и најбезбрижнији дио живота. Из моје (скоро) одрасле перспективе и као неко ко је свјестан одговорности и обавеза које одрасли живот носи, сагласна сам с тим. Међутим, ми често заборавимо да дјеца још увијек нису искусила наше тешкоће одраслог живота и да се и она суочавају са својим изазовима одрастања која се дјетету често могу чинити непремостива. Ко је најпопуларнији у одјељењу? Ко је најбољи фудбалер? Ко је најбољи ђак? … Дјеца имитирају одрасле у нашим токсичним друштвеним хијерархијама и дјеца су често немилосрдна према онима који су имало друкчији од већине. Дјеци и младим људима Херцег Новог и Црне Горе, нарочито онима који су радознали и воле “непопуларне” хобије: читање, учење, математику, астрономију, биологију, гледање документараца, Петницу, дебату, проучавање инсеката… препоручујем следеће: само напријед, истрајте – свијет вам је мали. Данашње друштво можда неће цијенити сав ваш труд и рад, али све се то исплати кад-тад. Можда ћеш и ти радити за НАСА-у, а можда ћеш и мене и све нас далеко превазићи у чему год наумиш, испричала је за РТХН докторанткиња астрономије на Мериленду и истраживач у НАСА-и, Новљанка Милена Црногорчевић.
(ПС. – Милена, питали смо, Ви сте бољи математичар!)
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Милена, хвала што радите за напредак цијелог човјечанства и срећно у освајању нових знања!
