Исте те, 2020. године када се окитила звањем доктора наука, примила је и годишњу награду Института за нуклеарне науке „Винча“ за млађе истраживаче, а потом истим темпом наставила да ниже успјехе у Лабораторији за радијациону хемију и физику, истражујући, помјерајући границе науке код нас и у свијету, а све то што је марљиво стицала, одлучила да дијели са студентима-неким новим научницима који стасавају. И никада, па ни у својим истраживањима, није заборавила свој родни град и свој Мојдеж као ни ријечи свог дједа Вука који ју је још тада звао докторице. Ријечи су се обистиниле и постала је докторица, али како каже, само мало другачија – Новљанка Славица Поробић, доктор хемијских наука и научни сарадник у Институту „Винча“.
Све је почело из слатког ината, да докаже да је научила хемију за бољу оцјену у средњој школи, а онда се временом из тога родила љубав, како то обично и бива у животу, прича наша Славица. Од тада није прошло много времена, тек нешто ситно година, али је ова млада Новљанка успјела да оствари тако много успјеха прво као студент основних па мастер студија, а онда и као докторанткиња Технолошко-металуршког факултета Универзитета у Београду.
Након завршених мастер студија Хемијског инжењерства, почела је њена каријера у Институту за нуклеарне науке „Винча“.
– С обзиром на углед Института „Винча“ како у Србији тако и у свијету, запослени имају велику одговорност да оправдају високу позицију института у научној заједници. Велики број међународних и националних пројеката омогућује нам сарадњу са научницима широм свијета. Учешће на међународним конференцијама даје нам прилику да будемо у току са најактуелнијим темама. Заиста сам почаствована сваки пут када на међународним скуповима међу мноштвом институција свјетски научници препознају име Винча. Константна међународна научна сарадња Института са свјетом, допринијела је да држава стекне и научни и дипломатски углед у иностранству.
Институт „Винча“ је мултидисциплинарни институт који је јединствен због својих научних капацитета и инфраструктуре прилагођене за најамбициозније истраживачке пројекте. Резултати активности у оквиру Института дају директан допринос развоју привреде, здравства, одбране и образовања. У Институту се сваке године огранизују разне научне манифестације током којих кроз његове капије прође преко 1000 ученика и студената, који учествују у специјалним едукативним програмима. Подстицањем научне писмености млади стичу основне појмове о функционисању науке и њеним принципима, као и основна знања из области које их посебно интересују.
У Лабораторији за радијациону хемију и физику посвећена је различитим истраживањима и пројектима на националном и међународном нивоу. Али, и у томе је нашла начин да мисли на Боку па је у своја два експеримента уврстила дјелић завичаја.
– Радијациона хемија и физика као научна област се односи на хемијске и физичке промјене које изазива јонизујуће зрачење при проласку кроз средину или материјал. Поред штетних ефеката, зрачење има велику примјену у технологији, медицини и заштити животне средине.
Лабораторија за радијациону хемију и физику „Гама” је мултидисциплинарна научна лабораторија чија је основна дјелатност научноистраживачки рад заснован на основним и примјењеним истраживањима. У оквиру наше лабораторије се налази радијациона јединица која је лидер у пружању услуга индустријске стерилизације и конзервације производа безбједном примјеном гама зрачења.
Тренутно сам ангажована на националним пројектима Министарства науке, технолошког развоја и иновација. Поред националних пројекта ангажована сам на пројекту под називом: „Development of Radiation-Grafted Membranes for Cleaner and Sustainable Energy“ који финансира Међународна агенција за атомску енергију (ИАЕА), Беч, Аустрија. У оквиру овог пројекта бавим се синтезом мембрана за сепарацију угљен-диоксида користећи гама зрачење. Такође сам члан научно-истраживачког тима из Института за нуклеарне науке „Винча“ при EU COST акцији (Innovation with Glycans: New Frontiers from Synthesis to New Biological Targets). Од скоро радим и на билатералном пројекту са колегама из Чамшедпура, Индија, под називом „Development of self-healing composite material“.
Као најљепши сегмент посла бих издвојила рад са студентима на њиховим дипломским и мастер радовима. Такође сам почаствована што сам учесник пројекта IAEA агенције и што имам прилику да сарађујем са врхунским стручњацима из области радијационих технологија и заштите од зрачења.
Истакла бих и један свој научни рад који се односи на заштиту животне средине. Наиме, од комине смокве која остаје као отпад након печења ракије смоковаче сам направила ефикасан стерилни адсорбент за уклањање органских загађивача и тешких метала из воде. Овај експеримент ми је био посебно драг јер комина потиче из мог родног села Мојдежа. Претварање чврстог отпада као што је биомаса и многи други индустријски нуспроизводи у угљенични материјал има велики значај у циркуларној економији, јер се поред решавања проблема одлагања отпада добија адсорбент за уклањање загађивача животне средине као што су тешки метали, пестициди и органски загађивачи.
Тренутно радим и на једном експерименту који је везан за биљку која расте код нас у заливу, а која није довољно истражена. Екстракцијом те биљке сам добила једињења која показују одличну антиоксидативну активност али и инхибирају ензим ацетилхолинестеразу. Инхибитори овог ензима се користе у лечењу неурокогнитивне дисфункције у Алцхајмеровој и Паркинсоновој деменцији, а могу помоћи и у лечењу других облика деменције. С обзиром да ова истраживања још трају не смијем да износим више података али вјерујем да ће бити прилике да и са вама подјелим резултате када за то дође вријеме.
Тим са којим сарађујем је заиста мултидисцилинаран и заједно успјевамо да испратимо најактуелније теме и ухватимо се у коштац са захтјевним истраживањима.
Од истраживања до објављивања научног рада у међународним часописима, има доста посла, а ова млада Новљанка је до сада објавила преко 20. Зато и не чуди када нам је рекла да „радни дан научника некада траје и 24 сата, јер идеје долазе спонтано, некада и у сну.“
– Хемија јесте егзактна наука, али није увјек експериментално једнако теоријском. Понекад експеримент траје и мјесецима док не добијемо жељене материјале. Након синтезе материјала приступамо њиховој карактеризацији која нам даје информације о својствима тих материјала и потенцијалној примјени. Даље, обрадом резултата приступамо писању научних радова. За писање једног научног рада је такође потребно пар мјесеци. Прво је неопходно претражити доступну литературу и урадити преглед литературе („state of the art“) како би се видио и истакао допринос експеримента и показало због чега баш наши резултати требају да буду публиковани у научном часопису. Када се рад финализује, шаље се едиторима изабраног часописа. Едитори даље шаљу рад на рецензију, обично је потребно да добију бар три потврдна одговора рецензената како би узели у обзир разматрање рада, тако да процедура до прихватања рада и објављивања зна бити дуга и мукотрпна. Међутим, када видим свој рад у маргинама међународних часописа са високим импакт фактором заборавим на тешке моменте и добијем снагу да наставим у том правцу.
До сада сам објавила преко 20 научних радова у међународним часописима са SCI листе. Поред тога неке резултате истраживачког рада сам представила у оквиру 15 саопштења на скуповима међународног значаја.
Више пута сам учествовала на конференцији РАД (International Conference on Radiation in Various Fields of Research) која се одржава у Херцег-Новом и морам признати да ми је то омиљена конференција.
Годишњу награду Института за нуклеарне науке „Винча“ млађим истраживачима за постигнуте резултате и успјехе у области примјењених истраживања сам освојила 2020. године.
Дан траје кратко али ја сам већ са 27 година стекла звање доктора наука тако да је све могуће када се дан максимално искористи.
На Технолошко-металуршком факултету је на основним студијама завршила Биохемијско инжењерство и биотехнологију, а на мастер студијама Хемијско инжењерство, и тај инжењерски моменат је оно што ју је задржало на ТМФ-у.
– Конкретна примјена хемијских реакција у хемијској, нафтно-петрохемијској, прехрамбеној и фармацеутској индустрији, прорачуни и технолошки пројекти су велики изазов и од хемијског инжењера се захтјева да пројектује ефикасне и економичне процесе.
Што се тиче докторских студија оне су дошле спонтано, буквално као да су се подразумјевале. У мени постоји огромна жеља да студентима преносим знање, што они и препознају код мене тако да је докторат био моја дужност да бих и званично имала кредибилитет да учествујем у високом образовању нових генерација.
Некако сам знала да ће једног дана испред мог имена стајати титула др и дала сам све од себе да то испуним. Мој ђед ме је одмалена звао докторице, и ето постах докторица али на други начин, мени много дражи. Жао ми је што мој ђед Вуко није могао дуже да поживи и да види да сам докторирала, али сам сигурна да је он негдје горе најпоносији на мене.
Прво је био инат а касније је прерасло у љубав, тако то ваљда бива и у животу, прича нам др Поробић како је баш хемија постала њен избор.
– Борба за већу оцјену у средњој школи и револт према професорки да докажем да сам научила ме вукао да научим и више него што је тад било потребно. Касније је то прерасло у знатижељу, а након уписаних студија и положених свих хемија (Општа, Органска, Физичка, Аналитичка, Биохемија…) сам се званично пронашла у тој области а нарочито у органској хемији коју сам и докторирала 2020. године. Све је дошло спонтано. Просто наука никад не спава, нема простора за чекањем и вуче вас да идете даље. Мој ментор је у мени препознао љубав према органској хемији и на неки начин је учествовао у мојој одлуци да наставим до доктората.
Сматрам да током средње школе нисмо били довољно информисани о могућностима које знање хемије пружа, и срећна сам што сам изабрала овај пут. Вољела бих да и наши средњошколци размисле о наставку школовања у области хемијског инжењерства.
„Синтеза, структура и својства нових азо боја на бази 6-хидрокси-4-метил-2-оксо-1,2-дихидропиридин-3-карбоксамида“ – тако је гласила тема докторске дисертације, а као резултат су добијене нове флоресцентне боје побољшаних својстава и дозиметри за гама зрачење који су економски исплативи и једноставни за руковање.
– У оквиру докторске дисертације прво је урађена синтеза нових органских азо боја на бази једињења које је у наслову. Ове боје сам и патентирала, а након тога урадила карактеризацију и тражила потенцијалну примјену. Овакве боје су дисперзне и најчешће се користе за бојење полиамидних и полиестарских влакана. Азо пиридонске боје се, такође, примјењују у графичкој и рачунарској технологији. Боје које су синтетисане у оквиру дисертације су показале изузетну моћ флуоресценције. Моје истраживање је затим отишло у смјеру синтезе полимерних обојених филмова. То су фотоактивни материјали који се користе за оптичко складиштење са великим капацитетом, за холографију и нелинеарне оптичке уређаје. Поред тога, полимерни обојени филмови могу да се користе за прављење дозиметара за јонизујуће зрачење. Потенцијални дозимеријски системи су направљени у форми филмова на бази поли(винил алкохола) са додатком азо боје и озрачени гама зрацима на извору Co60 у Институту за нуклеарне науке „Винча“. Дозиметри апсорбују дозу зрачења којој су изложени и доводе до визуелне трансформације у виду промјене боје која је последица физичких и хемијских промјена у полимерном ланцу. Користе се за заштиту људи који раде у подручјима јаког јонизујућег зрачења, прије свега у постројењима или установама гдје се користе јаки извори радиоактивности. Дозиметри које сам синтетисала мјењају боју и при ниским дозама зрачења што може бити веома корисно за заштиту здравља људи од штетног дјеловања јонизујућег зрачења, којем смо нажалост све више изложени.
Као резултат моје докторске дисертације добијене су нове флоресцентне боје побољшаних својстава и дозиметри за гама зрачење који су економски исплативи и једноставни за руковање.
На самом почетку, на дну прве стране докторске дисертације стоји посвета „сестрићима и сестричинама“ са жељом да неко крене њеним стопама науке.
– Моји сестрићи и сестричине заузимају посебно мјесто у мом срцу. Свако од њих има другачија интересовања, али су сво четворо радознали, маштовити и упорни у својим идејама. Сигурна сам да ће они бити озбиљни умјетници у ономе што изаберу да раде. Код сестричине Софије препознајем себе, јер се већ види да не жели да се уклапа у масу већ да прави сопствени простор у коме је дозвољена неограничена машта и најдубље истраживање свега што јој привуче пажњу.
Када се заврше студије, све тешко се заборави, па и одређене препреке са којима се сваки човјек сусреће. Како нам прича ова млада Новљанка, ако остави по страни терет који носи студирање на једном инжењерском факултету, као највећи изазов издваја потешкоће које носи долазак из мале средине у велики град и навикавање на одвојеност од породице и пријатеља.
– Чини ми се као неписано правило да је нама потребно много више борбе и труда да се изборимо за своје мјесто. Али добро, све околности и све борбе су ме довеле до оног што данас јесам, при чему не мислим првобитно на академско звање доктора наука већ на карактер који је изграђен на основу доста успона и падова. И данас сам сигурна да не можемо да сазремо и ојачамо док не искусимо горчину.
У свему томе важно је имати некога ко је увијек на твојој страни, онога ко безрезервно вјерује у младог човјека и поштује његове одлуке, а за Славицу су то били њена породица и вјереник.
Понекад се како каже и сама запита да ли су заиста научници убрзали вријеме, јер дан много брзо прође.
– Слободног времена је мало јер радим на више фронтова, али организација је заиста пола посла. И поред посла и подучавања студената нађем вријеме за тренинге, шетњу или излазак са пријатељима.
Индија, Аустрија, Србија или било гдје да је на међународним конференцијама, дио Херцег Новог носи са собом и доказује колико дивних, младих, успјешних људи је поникло у граду под Орјеном.
– Херцег Нови је за мене најљепши град на свијету, фали ми море, наше шеталиште, мирис соли, кафица на Шкверу. Фале ми пријатељи, комшије, та нека свакодневица и мир који постоји само кући, и наравно топлина наших људи која се рјетко гдје може срести.
И за крај каже, свима онима који тек крећу у освајање нових академских звања и науке – Не можемо раширити крила ако немамо слободан и чист простор око себе.
– Вјерујте у себе и трудите се да исфилтрирате информације, јер ако дозволите погрешним људима и погрешним вриједностима да опколе ваше мисли, исправне мисли и жеље неће моћи да продру до вас. Увјек добро размислите да ли заиста желите оно што мислите да желите, и када будете сигурни, зграбите и одлучно корачајте до циља! – поручила је Новљанка Славица Поробић, доктор хемијских наука и научни сарадник у Институту „Винча“.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Др Славице, хвала Вам што чините добро за човјечанство и срећно у освајању нових знања!
