Пише: Нино Радош
Зашто нам се дешава да смо мало или нимало заинтересовани за уметност? Зашто немамо времена а ни концентрације да се удубимо у уметничко дело? Да ли нам школа даје изобразоване младе људе? Или, савремена уметност једноставно не нуди ништа!?
Модерна уметност или уметност двадесетог века је била на великим мукама, изложена великим турбуленцијама извана и изнутра. Толико много стилова ,тражења, лутања и одједном толико слободе.
Крајем деветнаестог века јавља се нова либерална концепција слободне индивидуе и нови облик друштвених односа који више нису посредовани великим метанаративима религије, бога или владарског ауторитета. Са рађањем индивидуе која се носи са опасношћу отуђења, јавља се и нова концепција уметничког дела-реч је о делу које не почива на правилима по којима треба сликати или вајати. Тиме се симболички и завршава период Класичне уметности, или тако званог академизма. Циљ уметничког дела више није слављење бога, владара или неког историјског догађаја, него створити објекат који ће се разликовати од свих других објеката на свету, од свих других предмета и ствари и то средствима инхерентним медију сликарства или скулптуре. Затим појава фотографије је обесмислила миметички приступ сликарству и само опонашање природе.
Тиме је је задатак уметника постао захтевнији, озбиљнији. Питање за уметника модерног доба је како то постићи. Сада уметник својим радом изражава унутрашње визије, мисли, осећања и од свог дела чини аутентични индивидуални израз. Уметничко дело јесте уметничко само у мери у којој успева да нас ликовно комуницира, само у мери колико успева да трансцендира стање предметности, чиме наш доживљај тог дела бива суштински другачији од начина на који перципирамо обичне предмете. Дакле, дело нас ликовно комуницира јер је то у сликарству једини језик комуникације, када наративно надјача ликовно нема ликовног уметничког дела и склизнемо у стрип, нарацију или илустрацију. Дакле, модерни уметник је ослобођен свих стега које му је наметало класично сликарство али не и захтева ликовности, тј. ликовног језика којим комуницира.
Модерна уметност двадесетог века је чудесна, комплексна, надахнута и храбра до апстракције, до чисте ликовности. Испратити све мене модерног сликарства од класичног до апстракције је јако захтевно за посматраче и тражи и од њих већи степен образованости и већи степен ликовног разумевања. Па због тога и имамо у основној и средњој школи предмет Ликовно образовање. Чинило се ипак да ће доћи до приближавања публике и уметника, и да посматрачи са интересовањем и преданошћу гледају слике Сезана, Кандинског, Мондријана, Ротка и других. Иновативност модерног сликарства је полако долазила до истинских љубитеља, разумевања па и до ширег аудиторија. Стилови попут Импресионизма, Експресионизма, Руског експеримента у сликарству, Дадаизма, Кубизма па до Апстрактног сликарства су налазили пут до галерија, музеја и наших домова. Модерна уметност је била све присутнија у нашим животима.
У појави дадаизма (нихилизма) појављују се уметници попут Марсела Душампа који излаже предмет у галерију (писоар) и проглашава га уметношћу а за њим и други уметници, тако настаје реди – мејд (ready-made), без интервенције уметника. И као последица тога дешава се нешто још радикалније, седамдесете се дешава у Базелу прва кустоска изложба. Кустоси желе да и они излажу предмете своје и од других. Кустоси, сви запослени или ангажовани од институција уметности. ТАДА УМЕТНОСТ ПОСТАЈЕ ТО ШТО ДОБИЈА ПОТВРДУ ОД ИНСТИТУЦИЈА (ПРЕКО КУСТОСА) ДА ЈЕ УМЕТНОСТ. Дакле у игру улази и фактор моћи. Моћ је овде реализована кроз процесе којима је ред успостављен кроз индиректне културне механизме. Та симболичка моћ је моћ да се конструише реалност.
Институционална критика и кустоске праксе значе однос у коме институције уз помоћ кустоски пракси остварују стратегије сопствене репродукције, на начин да оснажују веровање у легитимност сопствене доминације. И изненада ми напрасно имамо САВРЕМЕНУ УМЕТНОСТ, али о томе ћемо неки други пут.
