Осамдесет је година од пробоја последње групе затвореника из система концентрационих логора Јасеновац. У манастиру Савина и ове године је служен парастос пострадалима у Јасеновцу и осталим логорима и стратиштима у Другом свјетском рату. Парастос је служило свештенство и монаштво архијерејског намјесништва Топаљско-херцегновског, у организацији Управе манастира, Кола српских сестара Херцег Нови и НВО Српски соко.
Након парастоса који је служен у манастиру Савина, протојереј Никола Тодоровић истакао је да је човјек биће обавезе, и да нас обавезују сви који су слиједили благослов Светог Саве.
-Зар већ у Рају човјек није обавезан рјечју и дат му је задатак. Бог је обавезао Адама и Еву и дао им је задатак уздржања, и подвига, и поста и молитве. А, обавезује нас још мјесто гдје пребивамо данас, овај свети манастир српски у нашој прелијепој Боки, манастир Савина. Зашто нас обавезује Савина? Узмимо ко је пребивао овдје свих ових стољећа, малтене више од хиљаду година, које ћемо скоро прославити. Овдје нас обавезује благослов Светога Саве Освећенога, али прије свега род наш српски благослов Светога Саве чији се крст чува овдје у манастиру Савина. Обавезују нас сви они који су слиједили благослов Светог Саве и његов примјер, обавезује нас владика Николај који је овдје волио да борави, да пребива и да се Богу моли. Обавезује нас и ова спомен плоча нашега вожда 20. вијека Александра Карађорђевића. Обавезује нас и данашњи дан зато што треба да кажемо нешто о онима који су преминули, пострадали на стратишту само зато што су били Срби православне вјере, људи честити. Ко је био тамо, у Јасеновцу, он зна да је то мјесто Богом благословено, оне широке ливаде на обалама Саве са једне и са друге стране, оне обавезују човјека да се Богу моли. Али, оно што је погријешио Адам, та клетва и тај усуд нас прати до дана данашњега. Та подјела коме ћемо се царству привољети. Ми Срби смо се опредијелили за царство небеско још на нашем стратишту које је било прије много вјекова. Ту ријеч нам је дао, и клетву, и задатак цар Лазар. Обавезују нас, драга браћо и сестре, и сви други велики угодници божји, праведници у 20. вијеку, свети руски цар Николај и његова породица.
Услиједило је подсјећање, поред осталог, и на ријечи патријарха Германа изговорене прије пола вијека – да треба праштати али не заборавити.
-1979. године када се српски народ окупио да обнови храм у Јасеновцу, патријарх Герман је изговорио једну реченицу због које ће остати уписан у вјеклове вјекова: „Ми праштамо, али не заборављамо“. Да ли је величина у томе да праштамо, или је гријех у томе да заборавимо. Ја не бих одвојио једно од другога. Људски је и једно и друго, али данас нас је овдје дошло двадесетак – тридесетак. И стотину да дође и хиљаду, мало је наспрам оне светиње коју чини ово мјесто, савинска светиња која се обнавља. Али, нема без људи ништа, без нове задате ријечи, без новога почетка који врхуни у ријечи, у задатку који нам је Христос дао, призиву за царско небеско. Разни су путеви којим човјек може да иде док стане на тај пут, док испуни тај задатак, а кажу свједоци преживјели тамо у Јасеновцу, у тој најстрашнијој голготи српскога народа, у најстрашнијем гротлу да је човјек показао да може да буде гори од ђавола, гори и од скота и од звјери. Видјели смо да су склоњени они експонати, да се то заборави, да то потиснемо – није то важно, нисмо ми криви, неки други су криви. А, да ли бива тако? Зашто нас држи задата ријеч, заштои нас обавезује догађај и мјесто? Зато да бисмо узрастали управо кроз њихову патњу, кроз њихов бол, кроз њихово страдање Кроз њихов крст ми ћемо васакрснути као народ, поручио је протојереј Никола Тодоровић, истакавши да нема другог крста за српски народ сем крста цара Лазара, крста јасеновачког, као и онога на Крфу.
Сва имена мученика записана су у књизи вјечног живота, а шта је са људима овог времена, запитао је протојереј Никола Тодоровић.
-Ми се трудимо да будемо записани овдје и сада, у медијима, у новинама, да нас други хвале, а нико од нас неће крст да понесе. Има много важнијих ствари од данашњег дана, од овог парастоса у овом граду. Ја вјерујем да има много важнијих ствари, али било би лијепо да су дошлки учитељи, васпитачи да доведу дјецу у ову светињу па да ово буде час истрорије, а онда да екскурзија буде на Крф па ик тамо час историје, па онда матурантри и старији да одемо на Косово на Видовдан па да тамо одржимо час историје, а Јасеновац је посебна прича.
У злогласном логору Јасеновац током Другог свјетског рата страдало је 700 000 жртава усташког злочина, међу којима 500 000 Срба, 40 000 Рома, 33 000 Јевреја, 127 000 антифашиста. У Јасеновцу је према доступним подацима спомен подручја Градина убијено и 20 000 дјеце.
