Отишао је тихо и ћутећи, премда смо од њега навикли да се огласи гласно и кад је то чинио пјесмом, шалом или оштрим али увијек добронамјерним коментаром Новог, Новљана и наше свакодневице. Петар Пецо Kраљевић, Новљанин, изданак херцегновске Музичке школе, потом и Средње музичке у Сарајеву. Из прве је сачувао најљепше карактеристике свог града и Медитерана, ведрину, ширину, радост, а из друге онај специфични, сарајевски дух дружења и казивања. У Сарајеву је започео и студије на Музичкој академији, али је његову намјеру зауставио рат. Музику којом је дисао ништа није могло зауставити.
Свирао је и сарађивао са многим новским и сарајевским музичарима, сам компоновао и писао своје мелодије, свирао виолину, виолу, гитару, клавир… Најдуже је остао у загрљају са гитаром. Са њом га и памтимо. Баш као што памтимо године које је са др Божидаром Бобом Јанчићем, професорицом Јованком Вељовић и Сандром Јовановић провео у ансамблу „Галиоти“. Уосталом, можда је његовом раскошном таленту, разбарушеном карактеру, шарму и креативном немиру, духовитости и оригиналности баш овај назив најбоље и пристајао. Новски галиот. Шта је још пристајало Пецу Краљевићу? Без сумње, „Wоrld music“ како су „Галиоти“ дефинисали свој репертоар, отворен за evergreen хитове из цијелог свијета, али увијек с акцентом на бокешки мелос и музику насталу у Боки… Последњи његови наступи били су са клапом „Castelnuovo“ на мјестима највећих његових љубави, новских тргова, скала, шеталишта…
У једном периоду Пецо је био сарадник и Радио Херцег Новог, у емисији у којој је био најбољи, емисији пуној врцавог хумора, истанчане сатире, ритма који је „везивао“ слушаоце уз радио програм и „увлачио“ их у причу коју је само њему знаним стазама Пецо умјешно водио.
Док исписујем ове редове, покушавам да замислим његову реакцију на написано. Вјерујем да би се осмјехнуо и коментарисао у свом стилу, шалом али можда стихом из једне од омиљених његових пјесама, ко зна колико пута отпјеваних баш са „Галиотима“
… а сад је стигао и тај дан… па збогом, сиве луке и облаци, дижем сидро и одлазим…
Мир Пецовој немирној, а доброј души, искричавом духу, вишеструком таленту! Онолико мира колико је он љубави поклањао свом граду. Нека га и на другој страни на коју стиже препознају по ономе по чему ћемо га ми дуго памтити. Није ово, како кажу, последњи поздрав, Пецу се он не може ни упутити, ово је само оно специфично, наше, кратко, милозвучно, адио!
