Отишао је Петар (Лазара) Мрачевић, тихо и скромно, из Суторине која је била мјесто гдје је поникао и остварио своје потомство. Отишао је један од најхрабријих, борац са Кошара, војник СРЈ и одани и пожртвовани син, отац, брат, супруг, пријатељ…
Петар Мрачевић је рођен у Херцег Новом 1977. године. Марта 1998. године одлази на служење војног рока у 63. Падобранску бригаду у Нишу. Већ наредне године, 18. марта 1999. године, премда је одслужио редовни војни рок, војници нису распуштени, већ су задржани у околним селима, неколико дана прије бомбардовања, када их шаљу право на Космет, на Кошаре, гдје остају све до краја тј. потписивања споразума и повлачења војске СРЈ са Космета. За храбро држање одликован је два пута, повељом и медаљом, као и његови кумови и суграђани Иван Вујовић (Вујке) и Синиша Радуловић (Лоши). Посебан куриозитет представља чињеница да је требао да иде у војску годину дана раније (1997.) али је одбио јер му је велика жеља била да оде у 63. Падобранску, а те године ова јединица није примала регруте. За њим су остала два малољетна сина – Лазар и Стефан, супруга Јелена и остали чланови његове породице.
Од првог дана када је угледао Петра на вратима 63. Падобранске, као и Ивана и Синишу, знао је да стижу прави, искрени пријатељи и саборци, касније и кумови и у животу и у рату, казао је у опроштајном говору Петар Кнежевић из Подгорице, њихов саборац.
-Звали смо га Пепо или Мрак. Био је толико специфичан и добар човјек и у то се увјерио свако ко га је познавао. Мало је говорио, далеко се чуо, јуначки се борио тамо гдје сигурно није било лако. Памтићемо га са прве линије на Кошарама, сада већ свима знане битке. Памтимо га гладног, мокрог, смрзнутог, али ћутљивог, без колебања и панике. Памтимо и ослобађање српских села на Космету и једну сцену када само он носи парче хљеба саборцима да не оду гладни у смрт. Тај тренутак као да је био јуче, док га директно гађа непријатељски авион, али Пепо не испушта кору хљеба из руку. Памтимо и памтићемо га као некога ко је из патриотске породице коме је мјесто увијек било на челу трпезе. Остало нам је да два регрута, Лазара и Стефана, пробамо да доведемо до мушких чизама и ми ћемо се у томе трудити. Сада су мали и не треба им кварити сан и игру као што су то нама урадиле више силе, казао је Кнежевић.
Петар је испраћен војничким поздравом 63. Падобранске бригаде: „За отаџбину, за друга, за пушку, за војничку и ратничку част, падобранци 63. Падобранске бригаде – РАДЕ!“
Од Петра се опростио и свештеник Мијајло Бацковић, такође бивши падобранац и Петров друг из војске, саборци, пријатељи и родбина.
Петар Мрачевић сахрањен је на гробљу у Шћепошевићима.
