Синоћ је у Зеленици обиљежен јубилеј 120 година жељезнице у Црној Гори. На локацији на којој је некада пролазила ускотрачна жељезница а гдје се сада налази вагон који подсјећа на то вријеме уприличена је свечаност на којој су Јосип Вебер, новинар и публициста али и велики заљубљеник у жељезнице и Вук Чворо из НВО Синергија, који је реализовао иницијативу за ревитализацију и пресељење вагона из Игала у Зеленику, подсјетили на значај изградње прве пруге на релацији Ускопље – Зеленика. Црвену врпцу пресијекао је предсједник СО Херцег Нови Иван Отовић, чиме је озваничен и рад објекта „Вагон“.
Вебер је подсјетио да су прве пруге у Црној Гори грађене искључиво због стратешких интереса. Аустроугарска, која је била најмоћнија сила у Европи, жељела је да се што боље повеже са Боком Которском, јаком војном стратешком тачком
-Са ове временске дистанце, градња пруге по неприступачном терену и сваки њен постављени дио је подвиг вредан дивљења. Била је то »побједа човека над природом«, градња по изузетно тешкој конфигурацији земљишта, резултирала је веома необичним и несвакидашњим изгледом пруге-рекао је између осталог Вебер.
Из Габеле у долини Неретве пруга је ишла у три правца, и то до пристаништа у Гружу (Дубровник), до пограничних утврђења у Требињу на црногорској граници и до Херцег Новог и Зеленике, тадашње најјужније аустроугарске војне луке.
Укупна дужина пруга износила је 214,7 км а на релацији Габела – Хум – Ускопље – Зеленика 174,7 км, Хум – Требиње 17 км И Ускопље – Груж (Дубровник) 23 км.
По ријечима Вебера пруга за Боку прво је била предвиђена само до Мељина али на иницијативу пензионисаног хусара аустроугарске војске Адорјана Мађара, који је је тих година градио први хотел на простору јужне Далмације управо у Зеленици, пруга је продужена за приближно 500 метара до посебних магацина за муницију (Полвериа). Жељезничка станица постављена је на насутом терену а Мађарев хотел изграђен је у непосредној близини станице.
Послије три године грађевинских радова пруге узаног колосека у јужној Далмацији су коначно изграђене и пуштене у саобраћај. Свечано су отваране у два дана: 15. 7. 1901 за пруге на подручју Херцеговине, а 16. 7. 1901. за пруге на Далматинском подручју, коме је припадала и територија Боке Которске.
-Свечани воз са високим званицама и новинарима кренуо је у рану зору 15. јула 1901. из Мостара. Око поднева стигао је у Требиње где је направљено велико народно весеље уз обилну гозбу којом је Аустрогураска хтјела показати своју приврженост и захвалност народу који је учествовао у градњи пруге. Након тога свечана композиција упутила се ка Ускопљу где су је дочекали дубровачки великодостојници и који су заједно са гостима кренули ка Гружу, где је био организован велелепни дочек. Током ноћи жељезничка композиција је кренула пут Зеленике како би сутрадан сачекала високе званице и госте, који су преноћили у Гружу у хотелу »Империјал«. У рану зору гости су се упутили бродом »Хабсбург« ка Зеленици. Бокељи су за ту прилику направили величанствену прославу и импозантни славолук којим су желели да покажу своју захвалност што им је дошла жељезница и отворила им прозор у свијет. Након свечаности композиција са званицама је кренула ка Мостару и Сарајеву чиме је пруга и званично била отворена и предата у јавни саобраћај-рекао је Вебер.
Жељезница је за 67 година постојања подстакла развој цјелокупне привреде, а нарочито туризма. Возом се могло путовати и слати роба преко Сарајева и Босанског и Славонског Брода у све крајеве Европе…
-Последњи путнички воз напустио је Боку Которску 29. јуна 1968. године. Њиме је управљао Раде Влаовић, врсни машиновођа из Суторине.Теретни саобраћај се полако гасио и нестајао, а задња теретна композиција заувек је напустила Боку Которску крајем августа, а колосјеци су демонтирани почетком септембра. Након тога трасе пруга су преуређене у путеве и шеталишта за туристичке сврхе. Изградњом лука Плоче и Бар, стара пристаништа у Зеленици и Дубровнику изгубиле своју позицију и важност. Тренд укидања узаних пруга у некадашњој СФРЈ био је, на жалост, незаустављив. Народ се бунио и протествовао и даље је тражио свој омиљени и годинама употребљавани превоз. То, међутим, никога од одговорних људи из политичког живота земље није много забрињавало нити интересовало. Жељезница узаног колосјека била је осуђена на »смрт«, као несавремени и превазиђени транспортни систем. Обећања, да ће се узане пруге нормализовати, да ће у Дубровник доћи пруга нормалног колосјеска ( за шта је био урађен пројекат) никада нису остварена, казао је Вебер и нагласио да се последњих година почеле и на нашим просторима да се јављају иницијативе појединаца и невладиних организација “које ће, како се надамо, успети и да на трасама напуштених колосека кроз Боку, Конавле и Херцеговину поново врате возове, који ће туристима вратити дух некадашњих времена када су овим крајевима »фућкали« возови”.
Општина Херцег Нови подржала је идеју НВО Синергија, која се, казао је Отовић, уклопила у план локалне управе да оживи жељезнички тунел између Зеленике и Мељина али и у пројекат који се тренутно реализује, „Ћиро 2“.
-Прије 120 година у станицу у Зеленици ушао је први свечано украшени воз са високим аустроугарским званичницима, којег су мјештани дочекали са одушевљењем. Тај моменат је означио преород за наш залив и град. Жељезница је донијела економски и друштвени напредак, постакла је развој туризма и повезала Боку са Сарајевом, Будимпештом и Бечом и даље са тада развијеном Европом. Уским трачницама годинама су хуктали возови, трасом уз обалу Херцег Новога којом ми данас шетамо, али углавном не сјећајући се тих времена. Када су љубитељи жељезнице Вук Чворо и Јосип Вебер први пут обратили Општини са идејом ревитализације жељезничког вагона , који је годинама напуштен стајао у Игалу, није било сумње да тај подухват треба подржати. Велико ми је задовољство што смо вечерас свједоци реализације те сјајне замисли. Овај пројекат се сјајно уклопио у план локалне управе да ревитализује, очува и оживи жељезнички тунел, између Зеленике и Мељина. На тачно 50 година од када је задњи воз отишао из Боке отворили смо пјешачку стазу кроз тунел. На јубилеј 120 година од уласка првог воза отварамо „Вагон“. Захваљујући тим пројектима данас са поносом можемо рећи да је овај дио града трансформисан у цјелину у којој мјештани уживају и која привлачи пажњу бројних посјетилаца. Херцег Нови реализује још један пројекат који за циљ има оживљавање сјећања на жељезницу „Ћиро 2“. Ријеч је о прекограничном пројекту ревитализације трасе некадашње ускотрачне пруге кроз наш град, за потребе уређења пјешачко – бициклистичких стаза и пратећих садржаја. Реалазацијом пројекта који нас је вечерас окупио вагон је постао оно због чега је постављен у наш град, истински симбол и сјећање на жељезницу у Херцег Новоме и нашој Боки Которској. Поред споменичке функције вагон је добио и одговарајућу намјену , а то је значајно из више разлога: гарантује његово редовно одржавање, доприноси туристичкој понуди града, али и због тога што ће са овога мјеста наставити да се живо прича и памти историја жељезнице у Новом и Боки, закључио је Отовић.
Један од главних „криваца“ за реализацију лијепе идеје Вук Чворо рекао је да је „Вагон“ отворен 10. маја управо са намјером да направе мјесто које ће многим људима подарити сјећање на жељезницу.
-Данас славимо ново отварање вагона, јер је ово битан датум за жељезницу и Црној Гори.
-Овај пројекат је почео мојим сусретом са Јосипом Вебером. Дјелили смо сличне емоције према жељезници. Он је љубитељ жељезнице, а моја породица и даље је везана за жељезницу. Мој дјед је био машиновођа, тако да та нека нит нас је спојила. Идеја је почела прије седам година, а ево данас се тек реализовала. За неке ствари које су добре треба времена и овај пројекат може и даље да се развија, жељезница треба да добије неку нову димензију да разрађујемо идеју како је Херцег Нови изгледао са „Ћиром“ – закључио је Чворо захваљујући Општини ХН и свим људима који су подржали идеју сјећања на вријеме када је „Ћиро“ пролазио градом.
У програму су наступили: Градска музика и мажоретке и пјевачица Светлана Бубања уз клавирску пратњу Ђура Познановића.
