Сјећање: Лидија Будеч – достојанствена мјера Херцег Новог

Одласком Лидије Будеч, рођене Поруц, која је по властитој жељи сахрањена јуче код цркве Свете Ане на Савини, у кругу породице, Херцег Нови је остао  без једне од оних тихих, вриједних личности које су деценијама учествовале у стварању његовог културног и грађанског идентитета. Њена биографија није била исписивана функцијама, признањима и титулама, она је плијенила  радом, знањем, срдачношћу и дубоком посвећеношћу добру града и људи.

Лидија је дипломирала на Вишој педагошкој академији, главни предмет био је енглески језик. Врло млада, са супругом Ђорђем који је као и она био истрајно посвећен напретку града, и кћеркама Тамаром и Аглајом, одлази у Либију, гдје проводи дванаест година, предајући енглески језик и умјетност. Неостварена је остала, због оправданих околности, њена жеља да упише Ликовну академију, али је умјетност остала трајно присутна у њеном животу.

По повратку у Херцег Нови, у периоду након разорног земљотреса 1979. године, снажно се укључује у обнову и културни опоравак града. Предавала је италијански језик на Радничком универзитету, по посебним, неконвенционалним методама, због којих  се ње и данас, с поштовањем и љубављу, сјећају генерације полазника. Њена настава није била само учење језика – била је сусрет са културом, музиком и свијетом.

Као активна учесница у раду СИЗ-а за културу, добровољно је помагала у организацији бројних концерата класичне музике. Заједно са дугогодишњим пријатељем из дјетињства Ђорђем Лазаровим, уз подршку рођака Илије Жила Будеча, тадашњег директора Хотела „Плажа“, организовала је први концерт тада младог и непознатог, а данас  виолинисте свјетског гласа, Стефана Миленковића.

Посебно мјесто у њеном дјеловању заузима ангажман у Задужбини Дуковић. Иако католкиња, постала је чланица задужбинског одбора захваљујући искреном, хуманом и неселективном односу према људима и заједници.

Мирјана Радојичић, предсједница УО Фондације Дуковић, истиче да је Лидија “осјећала поштовање према племенитој породици, која је оставила велику имовину овом граду. То је руководило да се несебично ангажује  да се имовина пази и користи у духу завјештања”.  Позната су њена “бритка и аргументована реаговања”, наставља Радојичић,  увијек “када би осјетила да се поступа супротно од жеље оставиоца.”

Лидија није припадала политичким таборима нити се бавила политиком. Од 1982. до 1988. године, као замјеница предсједника Управног одбора СИЗ-а културе и науке Општине Херцег Нови, била је  задужена за обнову Старог града, поплочавање и обнову споменика културе,  сјећа се професор Лазар Сеферовић, поносан на вишегодишњу сарадњу.  Памти, а о њему је и писао,први  клавирски концерт  Камерног оркестра Музичке школе одржан 1956. године. Диригент је био Рудолф Рибар а солисткиња  Лидија Поруц Будеч. Најупечатљивије његово сјећање је на Лидијину племенитост и радост због свега што је град чинило љепшим.

Лидија је потицала из грађанске породице у којој су  говорили стране језике, путовали свијетом и његовали широк, савремен поглед на живот. Била је ерудита у пуном смислу ријечи. Музички надарена, са апсолутним слухом, често је на клавиру свирала мелодије које би чула само једном. Породични концертни клавир био је купљен у Бечу за Лидијину баку  почетком 1900. године и вјероватно је први донесен у Херцег Нови.

Љубав према знању, музици, језицима, умјетности али и према брижљивом  његовању цвијећа,  преносила је свакодневно, ненаметљиво, природно и лако  и на своје кћерке.

Истраживала је и реконструисала породично стабло Будеча све до бана Будеча са подручја Билећких Рудина, а ти подаци су касније коришћени у стручној литератури. Учествовала је  у истраживањима везаним за Марка Цара. Једина рођена сестра Марка Цара  била је Аделе Цар, жена златара и првог капелмајстора Градске музике Глига Вуличевића. Они су имали само једну ћерку, Лидијину бабу која је била оперска пјевачица и умјетница а по њој је Лидија добила име. Марко их је када би долазио из Београда посјећивао све до смрти.

Они који су Лидију познавали памтиће је као ведру, енергичну и радозналу особу, чији су дом и живот били испуњени сусретима, музиком, радошћу дружења и заједништва.

Смрт Лидије Будеч није губитак само за породицу. Град је изгубио представницу генерације образованих, достојанствених и ненаметљивих људи који су градили Херцег Нови без буке, са трајним резултатима, не тражећи аплаузе, који су  дијелили знање без потребе да се истакну. Лидија Будеч ту је припадала и ту остаје, у најфинијој слици Херцег Новог, у памћењу града.

Њеној великој души небеско пространство и мир!