Утихнуо је познат и драг, снажан глас херцегновске музичке сцене. Напустио нас је добар и увијек ведар човјек који је мисао „Џез спира прашину свакодневног живота“, усвојио као животни мото. Драгомир Карло Ђорђевић. Гитариста, пјевач, композитор, педагог, посвећен музици више од пола вијека, започео је свој музички пут као шеснаестогодишњак и члан првог удружења естрадних умјетника у Црној Гори које је формирано у херцегновској Музичкој школи на иницијативу Драгана Ракића. Био је у првој постави новских „Exodusa“. Касније је сарађивао са бројним џез музичарима од Херцег Новог до Њемачке и Италије па и Америке. Двадесетак година и живио је у европским земљама. Када се вратио у Нови радио је као професор гитаре у Музичкој школи, био иницијатор Џез фестивала… Умјетник суптилног израза и човјек племените природе.
Драган је био дио оних златних херцегновских година којих се и сада с радошћу и носталгијом сјећамо… љетне, живе хотелске свирке, музика на терасама окренутим мору, углавном за плес, али и популарне нумере које су савладаване успјешно и веома брзо да би Нови био у тренду са свјетским музичким токовима… Ваља подсјетити на његове ријечи „сезона је тада почињала 15. априла, трајала до 15. септембра… било је живо.“ Кад љето мине остајала су два отворена хотела, Клуб Војске Југославије, Градска кафана… и организоване су игранке. Ту је, причао је својевремено Драган, не учио него „упијао музику“ цијелим својим бићем. Био је дио најуспјешнијих поглавља у Мјесној музици Ђеновић, Градској музици, касније Музичкој школи… И у последњим годинама живота остао је стваралац. Прије десетак година објавио је свој први албум ,,Carlo sings standards “ са четири ауторске композиције. Граду је поклонио посебну посвету – пјесму „Мој град“. Пјесма је, причао је, настала током одслужења војног рока и Шибенику, када је први пут осјетио бескрајну носталгију за Новим, а чекала је четрдесетак година да буде снимљена и постане химна новског пута до финала такмичења за Европску престоницу културе.
Није престајао да пише музику ни када је стигла болест. Он је знао да се са болешћу бори, Херцег Нови да покаже колико је граду важан и колико га воли. У његовим записима остале су бројне ноте и идеје, и оне трајан траг о легенди џез сцене у Црној Гори… Знаће и ту заоставштину да сачува његова супруга Нада која му је увијек била тиха и стална присутност и подршка, ослонац његове снаге и љубави. Знаће и колеге да је на неки начин оживе… јер музика јесте бескрај.
Нека и сјећање на Драгана Карла Ђорђевића буде бескрајно.
