Отишао је Драгољуб Ђуричић, и ова је вијест одјекнула као ударац хиљаду бубњева у срцу и у једном трену. Али не оних Драгољубових бубњева који су одјекивали увијек позитивном енергијом, ритмом живота, радости и љубави – ови су тукли болно.
Најпознатији бубњар некадашње Југославије који је свирао са најбољима: групама „Леб и сол“ и „Kербер“ , са Ђорђем Балашевићем и Здравком Чолићем, сарађивао са Kорнелијем Kовачем, одржао више од шест хиљада концерата, наступао на свим континентима чак и са групом Rolling Stones, рећи ће они који су вољели и познавали оно што је Драгољуб радио.
Они који су му били блискији рећи ће: Новљанин који је свирао са Егзодусима, подржавао све програме на градској културној сцени, човјек који је овај град волио као што се воли своја кућа. Говорио је да су му родно Цетиње и Нови, у коме је одрастао дали посебан печат, нешто по чему се свуда препознавао, од чега се никада није одрицао волећи једнако ова два града као и Београд у коме је живио.
Говорио је, искрено вјеровао и учио: своје најближе, нас са којима се дружио, младе којима је несебично помагао – да је живот саткан од музике, љубави и малих радовања, а сам нам је приређивао она велика, незаборавна, пуна енергије, доброте и смијеха.
Драгољуб Ђуричић – срце у коме је становао ритам таласа које је слушао на Шкверу и енергија Празника мимозе. У његовим разговорима о озбиљним темама осјећао се мир и хармонија коју је носио са Белависте, о проблемима је говорио с оптимизмом, о животу с пуно енергије. Носио је на сваком кораку ужурбаност и неописиви шарм Београда, а у причама онај фини, специфични хумор Цетињана. На то што је славан, није се много обазирао, па ни на награде и признања. Остајао је свој и у вољи и у невољи, свој и добар човјек.
Има, кажу, људи који нас ни смрћу не могу обесхрабрити. Драгољуб је баш таквим, ријетким посвећеницима музике, градова и људи припадао цијелим бићем, свом душом. Зато, оно како је живио, стварао, волио – не може да нестане. Ништа од те енергије, оптимизма, вјере, доборте, једноставно не може да умре. Смрт може да брише само нестварне величине, а истинске учвршћује, и не да их оном коначном нестајању – забораву.
Драгољуба ћемо се сјећати.
Препознаћемо се на Шкверу, у шуму таласа, у миру Белависте, шарму Београда, духовитости Цетињана, свуда гдје смо га сретали или слушали. И на Kанли кули на којој је срцем подизао публику на ноге, у Цуцким јекама и свим позитивним Балканским лавинама.
Нама сјећање, Драгољубовој души мир, а он ће већ знати да неким небеским бубњевима огласи свој долазак и почетак своје бесмртности.
