Књижевне вечери и програми који се организују у Кући Ива Андрића показују да она није само кућа писца, него је заиста кућа за писце, што је потврдило вече посвећено стваралаштву књижевно- брачног пара Емсуре Хамзић и Ђорђа Сладоја. Гости из Новог Сада, поријеклом из Босне и Херцеговине, синоћ су представили своја нова дјела, Емсура књигу „У ђул башти“, а Ђорђо свој роман „Риба звана гаовица“.
Књига “У ђул башти“ посвећена је,како је рекла Хамзић, једној посебно популарној музичкој форми, севдалинкама, по којима је Босна препознатљива не само у региону него и у свијету.
-То је књига пуна пјесме која је некада била посебно популарна. Популарна је и сада, али је некада била живља и свакодневно се могла чути на радију, на телевизији, у ресторанима. Сада се она много мање чује, а и када се чује то је захваљујући младим снагама које су ту дивну форму „реанимирале.“ Те дивне пјесме које су некада носили доајени народне музике на просторима бивше Југославије. Београд је такође био расадник севдалинке, не само Босна и Сарајево. Млади људи су пронашли право благо у таквим пјесмама сада их мало промјењене аранжмане поново пјевају и заиста довољан доказ њене вриједности је што су концерти крцати, препуни, као што су концерти Амире Медуњанин, Божа Врећа, групе Мостар севдах и други, каже Хамзић.
Објашњава да је назив књиге један познати стих.
-Нада Мамула је позната по тој пјесми, а многи су је пјевали, као што и већину севдалинки више пјевача пјева, јер она није ничије власништво, него је оног ко је пјева. Ђул башта је симболична за књигу у којој се налази један есеј од стотинак страна о тој дивној народној форми и много текстова севдалинки се може наћи у Вуковој збирци народних пјесама. Стотинак севдалинки је одабрано, наравно, по мом неком осјећању да су то оне најљепше. То је неких стотинак ђулова или ружа и све то заједно је ђул башта, каже Емсура.
Књига је настала са носталгијом управо да се врати живот овим пјесмама. Овај брачни пар живот је, стицајем околности одвео у Нови сад из Босне, али су носталгијом за овим пјесмама и музиком кренули у стварање ове књиге.
-Да сам остала у Сарајеву сигурно ми не би пало на памет, када око себе свакодневно чујете и осјећате и живите, немате потребу да о томе пишете и размишљате, али недостајао ми је тај сегмент из живота мог и нас који смо живјели у неком другом времену и просто сам из носталгије почела да пишем и записујем. То је био неки подстицај и тако је настала та књига коју сам ја објавила прије пет, шест година, а ово је сада њено друго издање јер је веома тражена и веома се брзо продаје и ово је сада нови повратак књиге о севдалинкама.
Ђорђо Сладоје представио је свој роман „Риба звана гаовица“, а севдалинке,како је рекао, воли и у њима ужива.
-То јесте пјесма која се прима код свих тананих душа, тако да и у Србији и у Црној Гори и Босни и Херцеговини ко зна то да пјева, то је заиста право уживање. Ја сам заправо пјесник, али догодио ми се роман. Моја основна намјера је била да мало испародирам ту потребу савременог човјека да изгледа лијепо и снажно до краја живота по сваку цијену, а онда је имагинација преузела своје, јер гаовица је ендемска врста рибе која живи у крашким језерима, рекао је Сладоје.
Гаовица по мишљењу Сладоја има двоструку симболику.
-Она је на једној страни врста у изумирању па ми се учинило да има неке мале сличности са нама, а са друге стране јесте као афродизијак, кажу да су је носили у Стамбол Сулејману величанственом као симбол својеврсног витализма. Кад је машта преузела ствар у своје руке онда је гаовица почела да се мијеша у све могуће ствари и сегменте људског живота, историју, легенде, књижевност, умјетност, економију, спорт.. свега живог што чини људски живот и онда, како то рече рецензент ове књиге Драган Лакићевић, једна трагикомична аутобиографија о Србији.
Ђорђо Сладоје је давно добио награду Град писаца Херцег Нови, која заузима посебно мјесто.
-То је награда која је прије тридесетак година додјељивана у Херцег Новом, Драгољуб Шћекић је водио те послове, а у жирију су били Драгомир Трајковић и Петар Џаџић, а ту се затекао и Стеван Раичковић и због тога ми је сама та додјела награде остала у сјећању и не изостављам је као важан податак у мојој биографији међу мноштвом награда које сам добио. Ето то ме, између осталог везује за Херцег Нови.
Ђорђо Сладоје је један од најистакнутијих савремених српских лиричара; аутор је запаженог опуса од 16 засебних збирки, те девет књига изабраних пјесама. Његова поезија се равна с пјесништвом Алексе Шантића и Десанке Максимовић, свједочећи моћ поезије да пробуди најтананију емоцију. Добитник је многих награда, међу којима и књижевне награде ”Алекса Шантић”.
Емсура Хамзић пише поезију, прозу, драме и есеје. Пише и за дјецу. Њена дјела су превођена на више језика, између осталог и на јапански. Награђивана је за своја дјела. Чланица је П.Е.Н. Центра БиХ, Друштва књижевника Војводине и Друштва писаца БиХ, Удружења књижевника Србије, те Српског књижевног друштва.
