Монодрама “Наши дани” настала драматизацијом сатиричних пјесама Владислава Петковића Диса (“Наши дани” и “Химна”) и најзначајнијих приповједака Радоја Домановића (“Страдија”, “Данга” и “Мртво море”), чији комплетан аутор је Радослав Миленковић, одиграна је 1 984 пута у протекле четири деценије, а пред херцегновском публиком први пут у оквиру програма поводом Његошевог дана.
Неизбјежна судбина позоришта је да буде савремено, прокоментарисао је за РТХН једини актер 75-оминутне представе, након које га је публика два пута дугим аплаузима враћала на сцену.
-То је, не само привилегија, него и неизбежна судбина позоришта, да буде савремено, да прича сада и овде о ономе што нас се тиче. Срећа је да су и Дисове песме и Домановићева сатира заиста генијалне странице и да су ти људи писали за заувек, не само о свом времену Пашићевске и Обреновићевске Србије с краја 19. и почетка 20. века, него о људској природи; о томе колико је уствари она прво непозната а затим и неисцрпни мајдан лошег. Ето, 120 и више година не само да се нисмо научили, нећу рећи да је све горе, него ја играм ову представу више од 40 година, и када сам је правио у социјализму то је била нека алегорија, нека сатира и спрдња на време с краја 19. и почетка 20. века. А, онда кад је више и сицијализам престао и кад је стигла та фамозна транзиција, која год гарнитура да је била и каква год била појавна власт, увек се уствари испостављало да су сви из Домановића и да је Домановић уствари направио један рентгенски снимак не само своје политичке стварности, него људске природе, и то је оно што чини да ћу ја изгледа овог још да се наиграм, колико ми Бог да здравља. Нажалост, не можемо ми бити другачији него што јесмо,закључио је Миленковић.
Миленковић у представи игра више од тридесет ликова, ослањајући се на снажну фацијалну експресију и пантомиму, показујући изванредне глумачке способности, а као круна усљедиле су бројне награде. Ни након толико извођења представа није изгубила на актуелности, а познати глумац истиче како давних осамдесетих када је представа настајала није вјеровао да ће је играти толико дуго и често.
-Када сам радио ову представу нисам ни сањао да ћу је играти толико дуго. Ја сам мислио да је то. Представе обично имају,, не век трајања у односу на актуелну ситуацију, него просто неке теме постају мање занимљиве, смењују се са неким важнијим темама. Али, овде се десило да се свака нова гарнитура политичара или власти, да се сама стварност у тим неким менама стално проналазила и уписивала, заправо пријављивала код Домановића и тако унедоглед. Колико сам срећан што имам прилику да играм то тако дуго и тако пуно пута, толико, не могу рећи да сам тужан, али није ми мило што је то још увек актуелно. Било би дивно замислити да то сад ја играјући, и публика доживљавамо као нешто што је било, међутим и Домановић и Дис добро се држе у односу на наше савременике.
Чињеница да је представу у Херцег Новом у календару догађаја поводом црногорског дана културе, Његошевог дана, за позоришног, филмског и телевизијског глумца, редитеља, професора Радослава Миленковића представља изузетну част.
-Ја сам заиста почаствован и узбуђен, и то ми много значи, зато што ми немамо већега песника; ми немамо ништа вредније личним именом потписано. Имамо изузетно велику народну књижевност, и лирску и епску поезију и прозу, али личним именом потписано нешто тако велико ми немамо. Нека извини нобеловац чија је кућа ту у близини, али за мене нема већега песника, и немамо ништа вредније у нашој историји одкад говоримо. И сам Његош је све рекао о овоме данас и у “Лучи микрокозма” и у “Горском вијенцу” – то је о нама. Нисмо ми успели да се извучемо из те клопке коју има велика уметност, а то је да је универзална и свевремена, поручио је Миленковић.
До краја мјесеца позоришну публику у Херцег Новом очекују још двије представе: 19. новембра „Сјећаш ли се Доли Бел“ Камерног театра 55 из Сарајева, и „Мурлин Мурло“, студентска представа београдског Факултета савремених уметности 23. новембра.
