Настала према мотивима филма и серије „Призори из брачног живота“ Ингмара Бергмана, представа „Мислим да треба да разговарамо“, Градског позоришта Подгорица, чију режију потписује Данило Маруновић, а текст Драгана Трипковић, одиграна је синоћ на сцени Дворане Парк пред препуним гледалиштем.
Комад говори о људскости, интими и смислу живота, а пружа отпор отуђењу, одљуђењу и иде у сусрет потреби да исплива са дна дигиталног базена, гдје је човјек најмања јединица мјере.
Глумац Градског позоришта, Новљанин Милош Пејовић прича за РТХН да представа лако комуницира са публиком на нивоу који је свима разумљив и занимљив, свакога може да испровоцира и насмије, јер има све квалитете модерног позоришног комада и допире до срца публике.
– Ова представа са овом темом раскринкава, зато што смо, по мишљењу потпуно преузети од виртуелне комуникације, тако да смо се отуђили и одвојили једни од других. Говори у суштини о љубави, која је оно што и даље није дефинисано, што и даље не знамо шта је, тако да говори од људскости и о свом том хаосу који се у тим односима дешава, а све због разних фактора, који се нада врло често стављају под тепих – објашњава он.
Пејовић у овом комаду тумачи улогу Петра, личност ас којом, како открива, нема нити једну сличност.
– Овај лик је далеко од мене по свему, али као и увијек, покушавам да нађем неку и нешто због чега је тај лик управо такав, какав јесте. Увијек је занимљиво истражити нешто што нисте ви конкретно и кад нисте стављени у шаблон једних те истих улога. Било је, прије свега, занимљиво – истиче он.
Миливоје Обрадовић, који у овом комаду тумачи главну улогу, истиче да је данас веома важно потенцирати теме љубави и међуљудских односа, јер је то суштина егзистенције.
– Нама је наметнуто све друго и остало, најмање учимо о љубави, 12 година учимо неке ствари које нам послије можда и не служе. Нико вас стручно не научи како можете да се носите са емоционалним тежинама, тако да мислим да би школски систем ту требало нешто да уради, али не знам шта. Рецимо, неки предмет о изучавању љубави, у оном смислу у којем (Ерих) Фром говори о љубави као разним врстама, попут братске, пријатељској, породичној, еротској… то су све различите ствари, али ми често под тим да је нешто љубав подразумијевамо да некога волимо, а да нам он успут испуњава све жеље, да некако игра по нашим тактовима – сматра он.
Обрадовић открива да је искористио разна животна искуства у интерпретацији ове савремене теме, али и у начину играња ове представе.
– Доста онога што је људски и није ми страно, што сам проживио или видио код другога из првог реда, из близине, сад ми је послужило као неки мој пртљаг из којег сам могао да вадим и правим овај лик. Уживао сам и заиста уживам да га играм – казао је он.
За њега, као и за остатак глумачке екипе, било је уживање играти пред херцегновском публиком, која је, како је истакао, од самог старта с великом пажњом пратила причу, па су глумци на сцени лако осјећали размјену енергије.
Представом „Мислим да треба да разговарамо“ почео је новембарски позоришни програм ЈУК Херцег феста, а публика већ у петак, 7. новембра има прилику да погледа „Мој први пут“, Ане Ђорђевић, са Милованом Филиповићем и Јасмином Вечански Кујунџић у главним улогама.
