Позоришна представа „Како сам научила да возим“, по тексту Поле Вогел у режији Таре Манић, одиграна је синоћ у дворани “Парк”. Овај комад је другачији од класичне представе и има посебно извођење, а публика је узбудљиво реаговала.
Представа „Како сам научила да возим“, упозорава на проблематичне породичне односе који могу да оставе дубоке последице младе особе.
У представи играју Светозар Цветковић и Марта Богосављевић који су сагласни су да им је публика партнер.
– Када гледате глумца или глумицу на удаљености од 5 центиметара, а о нечему што су деликатне ствари које се тичу и радње и говора, онда као гледалац морате некако морате да будете дио тога и уђете у игру и пристанете на ту игру или се искључите потпуно. Имали смо случајева да људи не смију да нас гледају, спусте главу, али овдје је вечерас публика гледала са великим интересовањем и заједно са нама сарађивала, казао је Цветковић.
-Публика је трећи члан ове представе. Њихова реакција је нешто што нам треба и нешто на шта се надовезујемо. Они су прије свега мени један партнер, казала је Богосављевић.
Овај текст, по мишљењу Цвјетковића, отворио је нека питања и да између двоје ликова, без обзира што је он старији и што постоји насиље, постоји обострана везаност једног према другом.
– Ја не бих рекао да покушавам да оправдам тог човјека, али покушавам да објасним да тај човјек није патолошки везан за нешто, већ емотивно. Публика на неким мјестима гдје смо играли нам је казала да смо их убиједили у то да љубав може да постоји иако је неадекватна. То је љубав која може трагично да се заврши и не може другачије и не може да се развије до свог пречишћења и остварења, јер је маса околности против те љубави.
Богосављевић је истакла је њена улога јако специфична и нуди лепезу ликова и ствари које могу да се проживе.
-Позориште увијек може да буде дио терапије и освјести. Поставља често питања и најдјелотворније је у томе. Мени је значајно и драго што је људима који су нешто слично тако преживјели значило као нека врста чишћења, односно спремности да се уђе у тако нешто, затим очишћење од тога и бављење психотерапијом или другим начинима.
За комад „Како сам научила да возим” Пола Вогел је освојила Пулицерову награду 1998. године, односно Обие награду за најбољу драму 1997. године, и многе друге. Представа је више пута награђивана на фестивалима у региону.
