Представа „Ђука“ Народног позоришта “Тоша Јовановић” Зрењанин, биће изведена на сцени Дворане Парк, вечерас (уторак 21. април) са почетком у 20 часова, а као дио програма 31. ХАПС-а.
У представи играју: Ђука Мандић, мајка Николе Тесле – Гордана Ђурђевић Димић („Добричин прстен“ за 2025. годину) Аница Петровић, Сара Симовић, Сташа Миловановић, Сања Радишић, Наташа Луковић, Јелена Лончар, Стефан Јуанин, Мирко Пантелић, Дејан Карлечик, Иван Ђорђевић и драмски студио НП “Тоша Јовановић” Зрењанин
Комад Милице Константиновић „Ђука“ лауреат је 43. конкурса „Бранислав Нушић“ за оригинални драмски текст Удружења драмских писаца Србије. У одлуци о овој награди стоји: „Идеја текста (је) да и највећи процеси човечанства зависе од тога да ли бескорисна људска јединка има самисао, саосећање и љубав бар још једног људског бића, а крајњом поуком и поруком представља једну од најпотреснијих драма у историји од скоро пола столећа конкурса ’Бранислав Нушић’, (те) се својом достојанственом мудрошћу издваја и у савременој српској драматургији.“
Редитељка Ана Томовић о представи: „Комад ми се већ на прво читање веома допао, јер је Милица успела да на нов начин исприча причу о великом научнику Николи Тесли, кроз његову породицу и, пре свега, кроз његову мајку Ђуку… Оно што је класично или традиционално у њему јесте да се дешава у простору и костимима, у свести људи с краја 19. века у Лици. Али је, с друге стране, комад и модеран због „обраћања“ Ђуке, која долази као жена из будућности. Она је, наиме, наратор у овој причи, она нас води кроз догађаје који су се десили, те стога има једну вишу свест, један отклон у односу на ситуацију у комаду. У том смислу ова представа говори о сукобу традиције и модерности…“
За кратко вријеме поставши једна од најнаграђиванијих представа из прошле сезоне, „Ђука“ освјетљава живот мајке Николе Тесле и представља значајан допринос његовању домаћег текста и афирмисању историјских личности чији значај превазилази локалне оквире. Представа прожима теме снаге мајке и жене, вјере у будућност човјечанства, подршке генију у тренуцима када нико други није вјеровао, као и положаја жене у патријархалном друштву. Ђука, као парадигма тихих хероина, годинама је била „заточена у фиокама“, да би на сцени најзад угледала свјетлост која припада њој и свим женама чија је вјера обликовала свијет.
