Поводом обиљежавања 150 година од рођења Иване Брлић-Мажуранић, чије је дјело „Приче из давнине“ заступљено у лектири за пети разред основне школе у Црној Гори, Градска библиотека и читаоница Херцег Нови приредила је предавање проф. др Светлане Калезић Радоњић.
На предавању које је било намјењено учитељима и професорима матерњег језика и књижевности дати су нови углови тумачења збирке „Приче из давнине“ који могу да допринесу обради лектире на другачији и иновативнији начин.
Проф. др Светлана Калезић Радоњић на почетку предавања подсјетила је на биографију Иване Брлић Мажуранић и истакла да је стваралачку искру почела да показује још у дјетињству. Интересантно је да је прву пјесму написала на француском језику и да је била родољубивог карактера.
-Она у својој аутобиографији децидно каже да је почела да пише онда када је порасла четица њене дјеце, када је пожељела да им да квалитетну литературу на хрватском језику, јер је у то доба није било. Било је углавном преведене књижевности или стране књижевности коју је она преводила дјеци, будући да је била полиглота и говорила неколико свјетских језика. Пожељела је да им да и нешто у складу са идејом словенства којом је била толико задојена већ у породичном дому и чињеницом да је била родом Мажуранић, што је било сасвим природно, казала је Калезић Радоњић.
Прву књигу за дјецу Ивана Брлић Мажуранић објавила је 1902. године „Школа и празници“, а затим „Вањани и невањани“, „Слике“, „Чудновате згоде и незгоде шегрта Хлапића“, „Приче из давнине“ и друге.
-У томе шта је све објавила, каква је била рeцепција њеног стваралаштва, у коликој мјери су јој дозволили да буде примјећена у том периоду види се и клима тог времена. Оно за шта се залажем када је ријеч о подстицању читања јесте контекстуализација. Ми морамо објаснити контекст настанка неког дјела и нарочито дјеци, на тај начин да им буде близак, истакла је Калезић Радоњић.
Подсјетила је да се „Приче из давнине“ изучавају у петом разреду, али да је питање да ли петаци могу разумјети до краја густи језик и богату реченицу и наносе епских слојева који су присутни у Иваниним причама.
-Чињеница је и да ми од осам прича из збирке „Приче из давнине“ углавном проучавамо једну или двије, а то су „Шума Стриборова“ и „Регоч“, а ове остале некако остају у запећку и на њих се не обраћа превелика пажња што је штета, јер имају изванредан потенцијал и могућност да комуницирају са младом публиком, казала је Калезић Радоњић.
Кaко је истакла Калезић Радоњић, њена теза је да „Приче из давнине“ треба повезати са личним искуством и припремити дјецу за текст , али и са другим врстама умјетности или областима сазнање, као што су часови природе и друштва, учења страних језика, ликовниг, музичког, глумом.
