Поводом Међународног дана младих, Удружење младих са хендикепом Црне Горе (УМХЦГ) поздравља иницијативу за измјене и допуне Закона о младима, али истиче да се измјене а приори не смију ограничити на 50% постојећег текста, јер би такав приступ онемогућио темељну реформу која би имали за резултат стварно побољшање положаја младих.
Након шест година примјене важећег Закона о младима, јасно је да су потребне суштинске измјене готово у свим сегментима законодавног и институционалног оквира за спровођење омладинске политике. Досадашња примјена Закона показала је низ системских недостатака, почев од непрецизних статистичких података, неадекватног учешћа младих у доношењу одлука, неједнаких стартних позиција за младе с инвалидитетом, изостанка мјера за изједначавање могућности за све младе, до неприступачних омладинских сервиса и нефункционалних савјета за младе.
Један од изазова у планирању и спровођењу омладинске политике представља недостатак прецизних статистичких података за узраст 15–30 година, јер МОНСТАТ и друге надлежне установе и институције још увијек не воде евиденцију по овом основу. Додатно, није обезбијеђена ни сегментација према специфичним групама младих, конкретно младих с инвалидитетом, што отежава креирање инклузивних политика. Непостојање података, анализа и на њима заснованих мјера за унапређење положаја младих с инвалидитетом, младих Рома и Египћана, младих из руралних крајева и томе слично само ствара дубљи јаз између различитих категорија младих. Млади нијесу хомогена групација, нити имају иста интересовања, амбиције, способности и не потичу из истих друштвених, културолошких и других образаца и околности. Према томе, уједначена политика према младима не доприноси укупном напретку и адекватном учешћу свих младих. Додатно, треба озбиљно преиспитати (п)остављање старосне границе за младе на 30 година, имајући у виду да су праксе на нивоу Европске уније другачије у оквиру одређених програма за младе.
Анализе које су до сада спроведене за потребе измјена и допуна овог законског рјешења указују на потребу да се адолесценти препознају као посебна узрасна категорија са специфичним потребама у областима образовања, здравља, културе, спорта и запошљавања. Цијенимо да би неопходно нормативно обухватити и друге узрасне групе младих, с циљем свеобухватног приступа.
Важећи Закон, осим чланова који се односе на Савјет за младе и локалних савјета за младе, не препознаје значај учешћа младих у процесима доношења одлука. У том смислу, неопходно је прецизно дефинисање чланова Закона који ће се бавити овим питањем, са посебним фокусом на укључивање младих из рањивих категорија друштва.
Савјет за младе и локални савјети за младе у пракси данас функционише једнако као модели који су били у прошлости, а који су били критиковани у току припреме овог законског текста. Због тога је неопходно дефинисати да састав Савјета за младе буде 50% представника институција које се баве питањима који се тичу младих и 50% представника младих и то: млади с инвалидитетом, млади из реда мањинских народа и других мањинских националних заједница, млади из руралних и неразвијених подручја, ЛГБТQ+ млади и други који су у ризику од социјалне искључености и дискриминације, уз уважавање принципа родне равноправности. Такође, како је једна од надлежности Савјета за младе да прати спровођење и даје сугестије у поступку припреме Стратегије за младе, потребно је да се чланови бирају на период од пет година како би у потпуности испратили реализацију Стратегије. Избор представника младих би се требао темељити на критеријумима и условима као у случају избора младих за РYЦО Управни одбор.
Од 2019. формирано је свега 11 омладинских сервиса, ниједан од којих није приступачан младима с инвалидитетом. Неопходно је Законом прописати да сви омладински сервиси буду у потпуности приступачни, у складу са чланом 9 Конвенције УН о правима особа с инвалидитетом. Локална самоуправа би требала бити искључиво надлежна за њихово оснивање, а омладински радници ангажовани на основу резултата, уз јасне механизме евалуације и мониторинга. Надаље, надлежно министарство би требало кроз програме од јавног интереса да буде основ за подршку омладинским сервисима.
Кровна организација мора да има финансијску одрживост те је стога неопходно обезбиједити финансирање које ће се базирати на остваривању резултата у оквиру одређеног временског периода. Тренутни начин функционисања није добар, иако је првобитно био добро замишљен. Такође, сврха мора да буде да то није још једна НВО, већ да суштински заговара и реализује активности као кровна организација у области омладинске политике.
На крају, неопходно је идентификовати и препознати све области који се тичу младих и подгрупе младих у измјенама и допунама, како би се нова стратешка рјешења и акциони планови на националном и локалном нивоу развијали у односу на то и укључивала обавезну анализу стања посебно на локалном нивоу, те да се у прелазним одредбама дефинише усклађивање других прописа са измјена и допунама Закона о младима, како се не би догодила ситуација као са тренутним законским рјешењем да и даље није усклађен са Законом о локалној самоуправи, посебно у дијелу прописивања обавеза и казни локалним самоуправама.
