Брига о младима без родитељског старања не смије стати изласком из ЈУ Дјечији дом Младост Бијела. Тек тада мора почети прави, одговоран и системски рад на њиховој инклузији и оснаживању.
Како је саопштено из Заједнице општина, Дјечији дом годишње напусти у просјеку око осам младих људи, што је за једну државу занемарљив издатак а ријеч је о најугроженијој и најмање видљивој социјалног групи која је до сада, само спорадично, била обухваћена временски ограниченим пројектима НВО.
Млади након напуштања установе или несродничких хранитељских породица остају без свеобухватне и индивидуализоване системске подршке у фази осамостаљивања и суочавања са животним изазовима – од недостатка основних животних услова и вјештина, до непознавања својих права и обавеза. Са 18 година дефинитивно нису спремни за животне изазове, нарочито ако имају сметње и тешкоће у развоју, које институционални смјештај узрокује великом броју дјеце.
Због тога је Заједница општина Црне Горе обезбиједила психолошку и менторску подршку за шест младих, који ове године напуштају Дјечији дом, а у једном случају и рјешавање стамбеног питања. Ове и низ других мјера садржане су у програму „Социјална и егзистенцијална инклузија дјеце и младих без родитељског старања – повезивање са локалним заједницама у Црној Гори” који је скоро почео са реализацијом.
Проблем је што средства Заједнице, обезбјеђена донацијама у износу од око 20 хиљада еура, нису довољна јер покривају њихове основне потребе за свега неколико мјесеци, а то програм чини неодрживим. Акција донирања је стално отворена, па сви друштвено одговорни субјекти могу донирати у ову сврху на посебан жиро рачун Заједнице бр. 530-533471-03.
У циљу утврђивања потреба и могућности младих у фази напуштања Дјечијег дома, кроз програм Заједнице је у марту ове године ангажован клинички психолог за процјену личности, радних способности као и способности за самосталан живот. Налаз психолога показао је да је смјештај у Дому и лишење родитељске љубави и старања оставило трајне посљедице на њихов емоционални, интелектуални и социјални развој. Осјећају несигурност, страхове, имају смањено самопоуздање, недостаје им осјећај припадности, социјалне и друге вјештине, у највећем броју случајева су способни само за неквалификоване послове. Због тога су у већем ризику од социјалне искључености, незапослености, сиромаштва и проблема менталног здравља.
Иако је Законом о социјалној и дјечијој заштити прописано право на становање уз подршку, оно као такво није разрађено, нити је утврђен начин његовог обезбјеђења, па ни средства у буџету. Тако је остало мртво слово на папиру, а и односи се само на особе са сметњама у развоју.
У ове сврхе је неколико општина опредијелило један и два стана и уступило их центрима за социјални рад, али се они спорадично користе. Стан у Општини Херцег Нови, како су казали у Центру, служи за жртве насиља у породици, те су бивши штићеници Дјечијег дома по овом питању препуштени себи.
Материјално обезбјеђење у износу од око 170 еура мјесечно је једино право које им држава обезбјеђује и то само до 23. године живота. То није довољно ни за елементарне потребе, а осим стана и трошкова живота, њима је неопходна и озбиљна и континуирана психолошка и менторска помоћ.
Ту помоћ ће им, кроз програм Заједнице општина, пружити психолози ангажовани по јавном позиву, којима је почетком године организована и посебна обука, али и волонтери, у складу са меморандум о сарадњи Заједнице и Црвеног крста. Психолози ће три пута седмично са њима одржавати индивидуалне сеансе и сачињавати недељне извјештаје. Волонтери им помажу у тражењу стана, запослења, остваривању права на лична документа, субвенције, уче их припремању хране, одржавању хигијене, ријешавању животних ситуација, управљању буџетом, плаћању рачуна, спремању оброка…
Реализација ових мјера захтијева озбиљан приступ, континуитет, сарадњу и снажну подршку централних и локалних власти, укључивање цивилног сектора, међународну сарадњу и корисћење свих доступних донаторских фондова. Њихова права морају бити прецизно дефинисана законом, а средства гарантована у буџету државе, што је процес који захтијева вријеме и политичку подршку.
Заједница општина има амбицију да, у сарадњи са надлежним институцијама, успостави одржив систем подршке овој циљној групи полазећи од важеће регулативе на централном и локалном нивоу, стратешких опредјељења државе и европских стандарда у области социјалне и дјечије заштите.
