Поетско-музичко сјећање на Душка Трифуновића и промоција књиге „Твој нас уздиже стих- постхумно о Душку Трифуновићу“ аутора Бранка Перића одржано је у Павиљону Градске музике и организацији Градске библиотеке и читаонице. Душко Трифуновић је био српски књижевник, озбиљни пјесник и пјесник за дјецу, телевизијски аутор и добитник многих награда за свој рад. Бранко Перић, аутор књиге каже да је Душко Трифуновић био филозоф, историчар и пјесник.
-Концепт ми је био да он исприча све оно о чему је нама некад причао и што знам да он зумна и да је сигурно негдје говорио а ја то нисам чуо, прво што је мене то занимало , а друго што сам схватио да ће то бити драгоцјено за будуће читаоце, људе који су познавали Душка, за књижевност и књижевну традицију и културу. Он је говорио о свему , о пријатељима, о рату, првој пјкесми, збиркама, Сарајевском књижевном кругу, о бањалучком књижевнм кругу, религији, злочину, рату, Црњанском, Андрићу, свему чега сам се ја сјетио и знао да он о томе има нешто да каже, он је мени испричао. На крају ми је рекао „Ово је мој тестамент, не очекујем ништа ни од државе ни од мојих еснафских удружења, ти си мој тестамент.“ чак није хтио ни да прочита то што сам ја забиљежио. Перо Зубац ми је рекао да су ти моји записи нешто најбоље што је од Душка остало, ако дођете до књиге видјећете колико је то шармантно истинито, мудро и Душко је заиста чивек који је истовремено и мислилац и пјесник и познавалац прије свега историје. На једној књижевној промоциоји један човек из Новог Сада се јавио да нешто каже о Душку и том приликом је рекао Душко је прије свега, прво филозоф, па онда историчар, па онда пјесник. Кад читате његове пјесме видјећете да је то чиста филозофија, да он о свему говори мудро и зналачки, на другачији начин него што то говоре други људи, рекао је Перић
У книзи „Твој нас уздиже стих- постхумно о Душку Трифуновићу“ налази се и текст Ђорђа Латиновића који се зове Има нека трајна веза – који је нека врста сјећања на осамдесете године прошлог вијека и комбинација социолошког огледа у тадашњим дешавањима и истраживања колико је Душко Трифуновић присутан данас у јавности као неко ко није више међу живима.
-Свако ко је имао прилике, да бар привремено, као што сам ја имао живи и ради у Сарајеву осамдесетих година имао је привилегију да сретне у то вријеме неке од најпознатијих пјесника, писаца са књижевне сцене босанско херцеговачке, југословенске, али посебно сарајевске. О Душку ваља рећи да је он један од најпознатијих људи пјесника босанско херцеговачке сцене у то вријеме који је утемељио неке основбне књижевне инсититуције код нас. Он је био јако посвећен младим људима. На Сутјеску је довео педесетак пјесника хтијућио да промовише њихово стваралаштво, да уопште дигне уопште статус тог пјесничког еснафа. То је објављено у заједничкој књизи њега и Сидрана, Младост Сутјеске и тада је настала чувена формулација “судбоносни дјечаци” чији је он био представник. Он је практично творац једне мале друштвене организације која се звала Књижевна омладина а која је требало исто да подстиче књижевно стваралаштво младих људи. Душко је 1969 организовао чувени пјеснички маратон у Сарајеву који је трајао 69 сати, након тога је 1989, двадесет година након тога оорганизовао је поновио један пјеснички маратон, 24 сата се непрестано говорила поезија, постао је секретар Ждруштва књижевника Босне и Херцеговине и многи објективни аналитичари тог времена кажу да да је он највише допринео заједно са још неким људима да и та организација добије један већи друштвени статус, да афирмише уопште књижевно стваралаштво. Покренути су и Сарајевски дани поезије који и данас трају и постоје. Занимљиво је да је он када је Иво Андрић добио нобелову награду он је у Удружењу књижевника организовао једну велику свечаност у част нобеловца а Душко је одређен да динесе и прочита поздравно писмо. Он се тада срео са Ивом Андрићем и Црњанским који се у то вријеме вратио у Југославију. Ја сам установио да је шест, седам реиздања његових књига објављено после његове смрти што је он актуелан и присутан још увјек у некаквој издавачкој дјелатности. Десетак књига, међу којима је и Бранкова о његовом стваралаштву, то су објавили еминентни људи9, његови пријатељи, рецимо Миша Марић који је живио у Лондону и са њим друговао,. Прву докторску дисертацију о његовом стваралаштву објавио је Милош Зубац, син Пере Зупца, његова дјела налазе се у лектири за осми разред у Републици Српској , три документарна филма су снимљена о животу Душка Трифуновића, посљедњи је “Живот је маскенбал”снимила је РТС Републике Српске, прије тога Војвођани су снимили један филм “Памтите ме по пјесмама мојим. “- навео је Латиновић
Бранко Перић је у књигу уврстио и бесједу пјесника Радомира Уљаревића.
-Душко Трифуновић у својој племенитости осјенченој неким трагизмом неком великом неизљечивом непојавном тугом која је негдје иза његовог осмјеха била скривена и потиснута, као да је био позван да друге чини срећним. Имао је вазда за себе ријеч утјехе у једној поруци коју је стално појављао. “Добро сам стари мој, али ако Бог да и то ће брзо проћи. И прошло је. На помен имена пјесника Трифуновића имам на уму заводљив рукопис причања, као у Хиљаду једној ноћи. Приче које излазе једна из друге, пјесме које се надовезују, сваки пут је испричана нова прича, свака прича као да завршава стихом, а ево како је то било. И кад слушате његову пјесму, било коју, чујете тај рефрен и видеите да нема краја. Његово дјело и даље остаје непрочитано. Поред све популарности и успјеха његово дјело остаје и даље напуштено од тумача, од оне тако уображене академске критике остављено је на милост и немилост времену, а будући да је време мајсторско решето, оно је наклоњено мајсторима, навео је Уљаревић.
Душко Трифуновић је најпознатији постао на основу сарадње са рок саставом Бијело дугме. До тог момента је било незамисливо да познат и афирмисан пјесник сарађује са рокенрол бендом. Из те сарадње су се изродили хитови као што су Главни јунак једне књиге, Блуз за моју бившу драгу, Пристао сам, бићу све што хоће, Милиција тренира строгоћу, Има нека тајна веза и Шта би дао да си на мом мјесту.
Ту је у чувена пјесма Здравка Чолића Главо луда, као и многе друге, а неке од њих синоћ су извели Александар и Светлана Бубања.
