Нова књига Владимира Кецмановића „Огањ и келија“, поетска одисеја која истражује живот и духовно насљеђе Светог Василија Острошког, представљена је синоћ у башти Куће нобеловца Ива Андрића.
Писано у форми поеме, ово дјело зарања дубоко у духовност и историјске контексте Светог Василија, истражујући његов пут од смртника до светитеља чије су мошти остале чудотворне до данашњих дана, а Владимир Кецмановић га доживљава као својеврсну молитву.
-Књижевност је генерално једна врста литургије, с тим што за разлику од канонске литургије која понавља и репродукује чин стварања света, књижевник одаје почаст творцу на један другачији начин, тиме што стварањем свог симболичког света одаје почаст ономе који је из речи начинио све што постоји. „Огањ и келију“, с обзиром да се бави том темом којом се бави, животописом једног свеца, ја доживљавам као молитву. И, ту је та узвишеност теме које сам се подухватио у једној мери сигурно утицала на то да будем мање слободан у поетском смислу и да будем врло опрезан, што може да буде и мана и квалитет у књижевном смислу. О томе није моје да просуђујем, али напросто мислим да је тај молитвени карактер који ова књига има више негде између ове литургије у књижевном смислу који сам помињао, и канонске литургије. Свакако је ближе књижевној, али у одређерној мери је сузбијенији тај поетски нагон него у осталим књигама које сам писао, без обзира што остале књиге које сам писао нису поезија, него су проза. Мислим да је ова књига могла да буде само оваква каква јесте, а никако друкчија.
Кецмановић у стиховима спаја прошлост и садашњост, епске и лирске елементе, архаични и савремени језик, једна је од оцјена књижевног критичара Милорада Дурутовића, који сматра да у поеми „Огањ и келија“ има и његошевских елемената. Слично је било и са романом “Топ је био врео”, присјетио се аутор, истакавши да књижевност укључује све оно што је писац свјесно или несвјесно проживио.
-Нису биле део свесног плана у смислу да сам свесно правио реплике на Његошево дело, али када се бавите том темом, а читали сте Његоша, онда он сигурно постоји у подсвести. Слична ствар је била када сам писао роман „Топ је био врео“, њега су после узимали као референцу Андрића. Ја заиста, када сам писао тај роман Андрића нисам имао у виду, имао сам неке друге писце, али после, када су то поменули и кад сам размислио постало ми је јасно да заправо „Топ“ такав какав јесте без Андрића не би могао бити такав какав јесте, у најмању руку због тога што је Андрићево дело, тај простор којим се бави „Топ“ објаснило до те мере да ја као писац подсвесно нисам осећао потребу да објашњавам оно што је већ објашњено. Тако и у овом случају сигурно је негде у подсвести Његош стајао, а то јесте чудо у смислу у којем је књижевност уопште чудо, настала је као уметност која укључује све оно што је писац свесно или несвесно проживео.
Кант је у једном свом делу дефинисао уметност као упоредиву генијалност, притом кад је Кант говорио о генију није мислио на генија у оном смислу у ком ми данас, кад кажемо геније мислимо – вансеријски уметник; он је мислио на сваког оригиналног, аутентичног уметника. Напросто, уметничко дело да би имало смисла мора бити оригинално и разликовати се од других уметничких дела, а да би било разумљиво мора имати неку везу с њима, јер иначе нико не би могао да схвати шта је то у том делу речено, или насликано, или када је музика у питању компоновано, тако да и то питање утицаја када је ова тема у питању, Његош је неизбежан.
“Ништа не бива прије него што треба да буде”, мисао је Ива Андрића, коју Кецмановић потврђује – од романа започетог прије три деценије изграђена је поема “Огањ и келија”, он вјерује удјелом чуда.
-Пре тридесет и више година док сам још био студент писао сам роман о Светом Василију и доста је ту било рукописа, доста је текста написано, али сам осетио да немам кључ како да причу заокружим. Да ли сам био тада незрео само литерарно, или литерарно и људски, што би исто било могуће, али то је било тако. Сада када ми се, неком врстом чуда заиста, о коме не бих говорио, јавила идеја да напишем ову поему, нисам размишљао о овоме, и сад кад сте ви говорили то, први пут ми се искристалисало ово о чему сам говорио – о том својеврсном спутавању које је захтевало бављење овом темом. То је управо ово, управо што нисам као у својим осталим делима ишао на сучељавање трагичног и комичног или гротескног, што је у прози иначе неопходно. И, можда је управо разлог што ми се овај пут отворио на неки начин – да прави пут бављења Светим Василијем јесте поезија, можда је управо то што поезија најчешће и не захтева комични или иронијски приступ који проза нужно захтева, јер проза без гротескног, без ироничног, без пародичног јако често упада у патетику, а то није добро. Ево, ја сам до вечерас знао да то јесте прави израз, али можда је ово једно од најбољих објашњења због чега је управо поема а не роман, барем за мене, прави начин бављења свецем.
Свети Василије представља његову и литерарну и мисаону окупацију, казао је за РТХН Кецмановић, а на објављивање овог дјела га је подстакао некостатак вјере у било шта у данашњем свијету и ужасна брзина којом се мијења начин живота.
-То убрзање је јако опасно, а општи нихилизам и бесмисао је доминантан и заиста у овом тренутку, осим вере у Бога, ја не видим било какву другу сламку за коју човек може да се ухвати у свему томе, закључио Кецмановић.
Са аутором је о књизи „Огањ и келија“ и његовим осталим дјелима, разговарао књижевни критичар Милорад Дурутовић.
