Преносимо став мр Милана Исаковића испред НВО Еколошко друштво Боке Которске.
Турбулентно вријеме, у којем смо, и које ће вјероватно и да се појача у наредном периоду, условљава и промјене у понашању локалних заједница. Општине Боке се суочавају са великим еколошким проблемима, јер криза може имати амбивалентан исход. У изјавама званичника стално се говори о расту прихода од туризма а да се не води рачуна о присутној инфлацији, која прејудицира реални губитак, а не поправљање положаја организација и грађана. Упумпавањем велике количине еура и долара створене су касте милионера и милијардера који, ради очувања свог богатства, траже простор за инвестирање у сигурне видове одрживости свог портфолија. Један од начина је да у земљама са слабом легислативом и корумпираним властодршцима, шире свој бизнис занемарујући домицилно становништво, на том простору. Нагли инвестициони бум је условио недостатак радне снаге, па је уочљиво довођење страних радника без адекватне обуке за стручна занимања у туризму и грађевинарству, као и непознавање језика и културе регије, у коју долазе „трбухом за крухом“. Тиме се нарушава међуетнички склад и осиромашује секундарна узрочност као што су љубазност домаћег становништва и умањење њихових прихода. Конкуренција у окружењу је све јача, а далеке дестинације, нетакнуте урбанизацијом и још неистражене, због све јефтинијих чартер љетова постају све атрактивније. Зато код нас, у Црној Гори, треба обогатити понуду на начин што треба много више водити рачуна о природним датостима простора, о шумама, водама, изворима, језерима, обали, стјеновитим комплексима. Екологија и заштита споменика културе, којем је ово подручје, због смјена различитих култура, пребогато, мора бити императив.
Велики инвеститори граде без посебних ограничења не водећи рачуна о заштити природних вриједности, мора и залеђа. Зато ћу се осврнути на те задатке.
ОЧУВАЊЕ ЗАЛЕЂА
Залеђе у конкретној дестинацији Херцег Новог је доста погођено, јер се локалне заједнице (због сложених правно-економских зависности и личних и полтичких интереса) не могу супроставити штетној урбанизацији и бетонизацији простора. На Медитеран се долази не само због купања и осунчаности у већем дјелу године, већ и других специфични за то подручје, а нарочито пребогате вегетације. Значај макије и борова, који се често сусрећу у пјесмама о чарима медитеранске климе, није довољно истражено. Ливаде и шуме под притиском ’’инвестиција по сваку цијену’’ нестају, а тако и се „окуси’’ овог поднебља своде на минимум. Познато је да туристи из сјевернијих крајева Европе радо долазе у Боку и Херцег Нови јер их подсјећа на њихове фјордове, а разликом богате, медитеранске вегетације. Принцип завичајности треба ставити испред принципа универзалности.
Треба разликовати девастацију простора сјечом шума, онечишћењем простора, лошим управљањем отпадом, од трошења простора због лоших одлука о типу градње која је поребна ради унапређења одрживости на дужи рок. Нека истраживања у Швајцарској су показала да један кревет у хотелском смјештају 12 пута мање троши простор од смјештаја у апартманском насељу. Саобраћајне гужве, притисци на водовод, канализациони и комунални отпад, постају нерјешива енигма за општинска руководства, која не могу и не знају да их рјешавају, усљед кадровског помањкања. Нажалост, кадровска политика је главни чинилац нерјешавања нарастајућих проблема. Чувени директор „Крајслера“ Ајакока је у вријеме кризе 30-тих селио способне директоре на нове радне задатке надајући се да ће се и на тим функцијама снаћи. Резултат је био поразан. Како је сам рекао „…на крају сам имао нестручне људе у сваком сектору организације’’. Из искуства таквих великана се најбоље учи. Незнање нас већ прескупо кошта, у разним областима заштите животне средине. Морамо се питати гдје то води?
КАПИТАЛ СЛИЈЕП ЗА ПРИРОДНЕ ДАТОСТИ
О прекинутим водотоковима и подземним водама због препрека новоизграђених објеката по свим слободним ливадама и могуће штете због клизишта која могу настати, слично као у неразвијеним дјеловима Јужне Америке и Азије, да и не говоримо. Све наведено је само мали дио проблема који су директно условљена нестручношћу институција које о овоме одлучују. Штете у будућности могу бити са катастрофалним исходом по нашу заједницу. Капитал се увијек креће према вишем профиту и када се равнотеже понуде и профита наруше он се сели према профитабилнијим пословима остављајући за собом напуштена градилишта и порушене хотеле, што можемо видети у примјерима напуштених туристичких мјеста која више нема ко да обнови. Примјери из Шпаније о напуштеним градовима, Купари у Хрватској, Св. Стефан. Опасности давања закупа на 100 година без јавног консензуса локалног становништва и струке, безумни су.
Проблем „бетонизације обале“ је велика рана приморских општина. Ради добијања већих плажа неријетко се догађа (са тиме се Херцег Нови већ суочавао), да хотели без сагласности проширују своје плаже унутар морске површине. Тиме се нарушава биодиверзитет. Мијењају се струје које су и онако слабе, условљене типологијом залива, а број и диверзитет рибљег и уопште морског фонда је све мањи. Већ речено бетонирање плићака и вегетације има за посљедицу уништавање станишта млађи, а тиме је условиљено да и крупније рибе мигрирају према отвореном мору. Глобално отопљавање, такође, утиче са смањеним падавинама у вансезони и тако се не мјешају довољно хладна вода из потока која доноси кисеоник са морском, па је и то један од узрока девастације станишта.
КРУЗЕРИ – ШТЕТА КОЈА НАДМАШУЈЕ ФИНАНСИЈСКУ ДОБИТ
Бродови крузери су велика прећутна еколошка катастрога цијелог Бококоторског залива. Просјечна дубина залива је 23 метра, док је газ крузера 6-7 метара. Огромни мотори и пропелери, који их покрећу, подижу и штете биљним врстама, тако да се уједно уништава и планктон који је неопходан у ланцу исхране као први степеник стварања хранљивих материја фотосинтезом и тако спајањем живог свијета са неживим. Ту је такође битан зоопланктон настао од корала (подврста медуза) и других рибљих врста у исхрани вишег степена биодиверзитета и неких сисара. О самом саобраћају крузера и да не говоримо, колико је опасно. Истовремено у которско-рисанском заливу буде их до пет истовремено, са више од 10.000 путника. Опслужују их десетине глисера (преко 200 укупно), који праве додатну штету глисирањем уз обалу и изузетно брзим, а чесато и опасним вожњама угрожавају безбједност осталих пловила и путника на њима. Залив Боке Которске је премален за оволико саобраћајно оптерећење са крузерима, неколико великих марина и десетинама глисера који су у сталном кретању, а све заједно чини на стотине пловила унутар залива. Штета и опасност од настанка катастрофа је све већа, из дана у дан. Расте ризик за настајање несрећа. Само нас је чудо до сада спашавало да није било озбиљнијих удеса. Финансијска добит од доласка крузера је значајна за државу и град Котор, али штета по животну средину је све већа. Нико није ни покушао да компарира тренутну финансијску добит са трајним уништењем екосистема. Треба ли да чекамо озбиљан инцидент да би се неко упитао да ли треба лимитирати број крузера у заливу и број свих пловила у кретању ?
ОДРЖИВОСТ ТУРИЗМА ?
О свему овоме многи приморци парцијално знају, али обједињавањем још много знања, као утицаја климатских сезоналности, инвазивним врстама, птичијих врста, закисељавањем мора, антропогеним факторима, ствара се јаснија слика о корацима којим треба приступити ради одрживости туристичке дестинације. Због тога је континуитет струке неопходан у кадрирању институција и треба под хитно промјенити закон о запошљавању у органима локалне управе, јер свјетска криза увелико траје, а туризам као терцијална грана привреде је увјек прва на удару.
Криза у свјетским оквирима је евидентна и земље које за то имају стручњаке могу лакше да се прилагоде и превладају проблеме. Као што сам већ напоменуо амбивалентност исхода кризе ’’или-или’’ ће нас можда довести до краха, а да обичан народ није ни свјестан разлога заостајања, а понајмање уништења различитих финансијских фондова (и баш оних из којих се финансирају: здравство, школство-образовање, пензије). Неки ће послије бити енормно богати, а већина ће се хранити на контејнерима, јер већ сада имамо велики јаз између мањине која држи огроман капитал и већине која је презадужена кредитима. Ово је тек један апел Еколошког друштва Боке Которске на тешку акутну ситуацију и стање око туристичке привреде, која је окосница привреде и финансијског статуса, цијеле државе, а свакако Боке Которске, закључио је Исаковић.
