Испред зграде Одјељења безбједности Херцег Нови, окупљањем, полагањем цвијећа и минутом ћутања поново је одата почаст избјеглицама из Босне и Херцеговине, које су у мају 1992. године против правно депортоване из Црне Горе у Републику Српску.
Теа Горјанц Прелевић из НВО Акција за људска права подсјетила је да је ово 21. година откако цивилно друштво обиљежава годишњицу ратног злочина депортације, 16. како се обиљежавање организује испред зграде Одјељења безбједности Херцег Нови, а чак 33. од тог несрећног догађаја.
– Према доступним државним документима, депортовано је преко 100 особа, најмање 66 муслимана Бошњака, 33 Срба и двојица Хрвата из из Босне и Херцеговине. Међутим, подаци истраживача овог ратног злочина, Шекија Радончића, говоре о чак 105 депортованих муслимана Бошњака и о укупном броју од 143 особе – наводи она.
Судбина депортованих је различита, додаје Горјанц Прелевић, Срби су мобилисани у војску Републике Српске, док су особе, за које је тадашња полиција претпостављала да су муслимани Бошњаци, изручене као таоци истој војсци, наводно за размјену заробљених војника, али за то никада нису искоришћени. Једни су депортовани у логор у Фочни, гдје су страдали, други су наредног дана одевени у Братунац гдје су убијени. Нека од њихових тијела још увијек нису пронађена.
Горјанц Прелевић је позвала представнике цивилног друштва, државе и локалне управе да подрже изградњу споменика за жртве депортације, што је била и тема састанка породица жртава са предсједником Општине Стеваном Катићем и предсједником Скупштине општине, Милошем Коњевићем.
– Тај састанак је био веома охрабрујући, они су нас подстакли да са министарствима културе и унутрашњих послова, уз њихову подршку поновимо иницијативу за изградњу споменика, што је нама свима донијело велико олакшање – истакла је Горјанц Прелевић.
Након 33 године црногорско друштво у даље притиска терет овог злочина, поручила је министарка културе и медија, др Тамара Вујовић.
– Како су полицајци могли да не знају шта ће се десити? Како су они који су наређивали могли наредити да људе сакупљају на основу имена и презимена? Како је могуће да нисмо знали, да нисмо реаговали? Тешко је разумјети и наћи одговоре на ова питања, поготово живјећи у миру, како је могуће да се овај злочин деси? Тешко је схватити али је љековито сјетити се и причати о томе – истакла је Вујовић.
Министар социјалног старања, бриге о породици и демографије Дамир Гутић казао је да се догодио злочин који представља мрљу на образу Црне Горе и да морају уложити напор како би починиоци и налогодавци били приведени правди. Додао је и да је потребно да се нађу посмртни остаци жртава, а испред Центра безбиједности подићи адекватно спомен обиљежје.
– Споменик је потребан из више разлога. Град Херцег Нови је на неки начин повезан у наративу са депортацијама, иако грађани Херцег Новог нису били криви. Сви они што су криви имају име и презиме и то треба индивидуализовати. Наше друштво треба да буде начисто са тиме шта се дешавало у прошлости, а то можемо постићи на начин да медији и образовни програми помогну да у будуће немамо никакве дилеме око тога . потребно је да у уџбеницима имамо јасно описане ове догађаје и нове генерације знају шта се ту десило како бисмо у будућности спријечили да се нешто овако деси – наводи Гутић.
Гутић је подсјетио да је усвајањем измјена и допуна Закона о борачкој инвалидској заједници признат статус цивилним жртвама рата.
– Црна Гора је по први пут признала да је у прошлости или пропустила или урадила нешто што није требала и у том смислу и ово јесте једна исправка која долази након 33 године. Донијели смо одлуку на Влади да се исплати једнократна исплата за породице цивилних жртава рата. То је најмања утјеха и оно што је урадила влада треба да ураде и остале институције – казао је он.
Заштитник људских права, Синиша Бјековић поручио је да је Црна Гора током 90-их имала доста ратничке храбрости, које никад није фалило, али грађанске храбрости није имала.
– Данас када се поклањамо сјенима оних који су животом платили своје име и презиме, а били саткани од крви и меса, као и сви ми, који су овдје дошли да пронађу свој мир, кутак сигурности и слободе, а дочекали су то што су дочекали, не могу вам причати о људским правима. Оних којих више нема, имали су право на живот, да буду са својим породицама, да се склоне од мучења и других облика прогањања, имали су право да воле и да се образују, да буду једнаки са осталима, а нису – казао је Бјековић.
Министар људских и мањинских права, Фатмир Ђека казао је да данас, након 33 године од депортације у Херцег Новом, стоји са дубоким осјећајем туге и одговорности.
– Да се сјећамо, да признамо, да осудимо и градимо праведније друштво. Обиљежавамо 33 године од овог нехуманог чина, који се сматра једним од најмрачнијих поглавља наше савремене историје. Те године људи који су бјежали од зла тражили су сигурност. Умјесто уточишта, неки су дочекани хапшењем, депортацијом и смрћу. Ово је био чин, не само против међународног права, већ и против основних начела хуманости и солидарности -казао је Ђека.
Поручио је да патња породица страдалих цивила обавезује државу Црну Гору да истина не буде заборављена, да се злочини не релативизују и да се правда не избјегава.
– Као министар људских и мањинских права понављам посвећеност да радимо на изградњи друштва у којем се сваки грађанин осјећа безбједно, достојанствено и поштовано без обзира на поријекло, вјеру, националност или било коју другу посебност. Суочавање са прошлошћу је показатељ моралне зрелости једног друштва и позивам све да учимо из грешака из прошлости и градимо културу сјећања и поштовања који ће бити темељ мира, помирења и суживота међу народима – поручио је министар Ђека.
Истакао је да извињења нису довољна и да изостају конкретне правне посљедице.
Како је истакао државни секретар МУП-а Новица Обрадовић, зграда херцегновског Одјељења безбједности је мјесто које нас опомиње на људску патњу, пропуст институција и на важност колективног памћења.
– Овдје се не окупљамо само да бисмо одали почаст жртвама, већ да бисмо још једном потврдили опредјељеност Црне Горе према истини, праведности и достојанству сваког човјека, без обзира на његово порјекло, вјеру или нацију. Иако вријеме пролази, морална одговорност да се о овоме говори остаје. Она је показатељ зрелости нашег друштва и снаге институција. Зато желим да у име МУП-а пошаљем поруку заједништва, одговорности и одлучности, да се овакви догађају више никада не понове – истакао је Обрадовић.
Хикмета Прело остала је без сина, брата и зета, замало и без оца, којег су пустили због старости и болести, а који је данима након тог догађаја био нијем.
– Мислили смо да су их одвели на разговор, као што су нам рекли, али разговора није било, њих су сутрадан спаковали… све су то млади и образовани људи били, дијете ми четврти разред средње школе било, не знам због чега… зашто су покупили ту дјецу, кад нису имали разлога никога? – пита се она годинама.
Син Сејде Крџалије, Сањин, имао је свега 22 година када је одведен, а био је телентовани хармоникаш.
– Моја највећа жеља, прошли пут кад смо били, обећано нам је да следећи пут када додђемо, биће то на откривању споменика. Замилила бих вас и захвалила се свима вама, посебно предсједницима Општине и Скупштине Херцег Новог, са којима смо били на састанку, а који су нам дали подршку и бећали да ће се то десити – казала је она.
На скупу су се обратили Ервина Дабижиновић из НВО Центар за женско и мировно образовање АНИМА, затим Амина Мурић из Грађанске алијансе, Ален Бајровић, организатор скупа и члан породице једног од жртава депортације, као и шеф кабинета реиса Исламске заједнице у Црној Гори, имам Џемал Дацић.
