Нова књига херцегновског публицисте, Небојше Раша „Борба херцегновске општине за тробојку 1863-1883.“ промовисана је синоћ у црквеној галерији Фреска на Белависти, традиционално на дан обиљежавања крсне славе Невладине организације Српски соко – Сретење.
Мала обимом, али велика по материји, ова књига објављена је у едицији „Аргументи“.
О књизу су, поред аутора, говорили књижевник и књижар, Никола Маловић и предсједник Црквене општине топаљско-херцегновске, адвокат Зоран Лазаревић.
Небојша Рашо, како наводи Маловић, развија тезу да је српски народ у Боки Которској кроз вијекове био изложен разним притисцима, од унијаћења, преко италијанизације до германизације, а да је 21. мај 2006. године означио практично хајку на народ који је створио Србију и Црну Гору, те да да тробојка алудира на све српско у негативној конотацији.
– Онда је Српски соко одлучио да лупи шаком о сто и каже: „Е, сад би требало издати на свијет једну књижичку“, и пошао је, пошто марљиво борави по архивима, пошао је да истражи све што се може знати у вези са чињеницама колико је српска тробојка везана за Херцег Нови и за нас саме – прича Маловић.
У наслову је поменута 1883, што је заправо година када је херцегновска Општина изгласала да тробојка постане званична застава, информисао је он.
Црногорска тробојка према узорима из Рашове књиге, како додаје Маловић, настала је по узору на оне које су већ постојале у Херцег Новом.
– У Херцег Новом је Српска поморска закладна школа на Србини имала такође тробојку са ликом Светог Саве, на којој је извезено писало: „Сјетите се да сте српске мајке чеда и идите стопом овог светитеља”. Ту заставу су уништили Италијани ’41. године, као и увијек када дође неки окупатор, он укида симболе и ћирилицу као елементе кода – казао је он.
Према ријечима Зорана Лазаревића, Небојша Рашо већ деценијама упорно истражује догађаје, детаље, људе и њихова размишљања, страдања, политичке амбиције, успоне и падове, а ријеч је о онима који су стварали историју на локалном нивоу.
– Просто је фасцинантно да смо 330 година историје овога града као комунитади, на исти начин посвећени очувању светиња. Светиње су за нас, наравно, и црква и језик, и застава као неспоран симбол те приче. Јер тамо кад видимо српску заставу, тробојку нашу, ми смо сигурни да ту живи српски народ, колико-толико, мање или више негдје. Знамо да се говори српским језиком на томе мјесту, и знамо да се служи света литургија. Наша тробојка све то симболише – наводи он.
Лазаревић је подсјетио да Устав књажевине Црне Горе из 1905. године не дефинише боје заставе, већ је тамо записано да су народне боје црвена, плаветна и бијела.
– Тумачећи то у контексту других одредаба које се тичу државних симбола, долазите до закључка да се ради о застави Црне Горе у том времену, народној државној застави. Дакле, народне боје су то. Ко је најзначајнији био писац тога устава, па сигурно књаз, касније краљ Никола. Тако он тумачи читаву историју српског народа кроз те три народне боје. Е сад, ако је у једноме моменту послије 100 година праксе неко промијенио ту заставу, онда је то једина интенција да то није више исти народ – истакао је Лазаревић.
Аутор књиге, Небојша Рашо информише да су Сретењским уставом из 1835. године биле дефинисане боје заставе, али се томе противила Русија, па су те исте године уведене црвена, плава и бијела.
Његова интенција овом књижицом била је да покаже да тробојка није туђа, већ историјска српска и народна застава.’
– Грб на којем се налази кула усвојен је1865. године. На кули се налази црвена застава, то није била Сат-кула, јер је на њој црвена застава са бијелим крстом, они нису рекли шта представља, али претпостављам да је то симбол опсаде Херцег Новога и те прве хришћанске заставе, пошто је то било доба Турака, значи то су све били свети ратови, значи у име вјере – прича Рашо.
Рашо је информисао да су борбу за очување српске тробојке предводили тадашњи предсједник херцегнвоске Општине Ђорђе Војновић и Стефан Митров Љубиша, који се борио за права спрског народа не само у Боки, већ и у Далмацији, а у књизи се помиње и Јефто Гојковић.
Прије промоције, а како налажу традиција и обичаји прослављања крсне славе, чланови НВО Српски соко преломили су славски колач.
