Новске улице, степеништа и тргови памте многе који су њима ходали. Знани и незнани својим корацима глачали су камен новске калдрме… А овај камен памти све, и бурна свјетска дешавања која су реметила мир града-утврде на обали мора, свакодневне важне и неважне разговоре намјерних или случајних сусрета, погледе скриване иза шкура, и срдачне осмијехе, стисак руке и топлу ријеч. И као што зна да се деси, копрена заборава прекрила би неке догаиаје И људе али брзо би се разгрнула, јер ако људи и забораве – ту су море и камен да памте и подсјете.
А запамтили су сићушног, слабашног дјечака Богдана Ивана Мандића који је још као мали, иако рођјен у благостању, видио и осјећао патње свијета око себе и говорио да ће се посветити спасењу сиромашних и несрећних људи те да ће постати њихов мисионар.
Из Херцег Новог се отиснуо за Италију гдје се школовао и заредио, али је остало забиљежено да је чезнуо да се једног дана врати у своју Боку и родни Херцег Нови. Познато је и да почетком Првог свјетског рата није хтио примити италијанско држављанство па је као странац из непријатељске државе интерниран због политичких разлога у јужну Италију. Касније се вратио у Падову гдје је дјеловао до краја живота.
Леополд Богдан Мандић живот је посветио Богу, преданом служењу људима да би недуго након смрти био проглашен за свеца.
Причу о Светом Леополду Богдану Мандицу, у емисији Море и залеђе ауторке Слађане Рашо, испричао нам је конзерватор Горан Скробановић.
