У времену када млади имају сасвим другачији приступ знању и информацијама, књига се и даље издваја као једини истински непосредан сусрет писца и читаоца и никада неће бити замијењена. Тако гласи порука драмског писца, сценаристе и редитеља Душана Ковачевића, лауреата престижне награде Милан Жмукић, који је у оквиру 38. Филмског фестивала Херцег Нови одржао књижевно вече.
Његово филмско и драмско стваралаштво већ је деценијама дио културног кода нашег друштва, а идеје и ставови из његових дјела, постали су дио свакодневног говора и размишљања.
Ковачевић је до сада објавио 16 књига, 21 драму и око 20 филмова, а публика је имала прилику да чује поезију из збирке „Ја то тамо певам”, као и пјесму „Мајка”.
-У животу сам се бавио филмом, позориштем и литературом. У оквиру свега тога писао сам пјесме, које сам назвао примењена поезија, јер су, као што сте видјели и чули, оне биле посвећене или сценаријима, или драмама. Те пјесме, којих је било разбацаних по многим филмовима, позоришним представама и књигама, сакупио сам и сабрао у књигу „Ја то тамо певам”, јер се поставило питање „Ко то тама пева”, па сам се ја јавио, рекао је Ковачевић.
Он је казао да је у тој књизи „ишао по неком редосљеду” те поменуо да је 1968. године, током оних давних демонстрација, био студент Филозофског факултета. Говорећи о књижевности, Ковачевић је евоцирао и личне успомене у причи „Библиотека моје младости“, наглашавајући да је управо рано чланство у библиотеци опредијелило његов животни пут.
Нагласио је да се и данас, у времену када млади имају сасвим другачији приступ знању и информацијама, књига и даље издваја као једини истински непосредан сусрет писца и читаоца.
-Књига никада неће бити замијењена. Сви други информативни медији су хладни и удаљени, и немају ону емоцију као када имате књигу у руци. Тада сте у директном контакту са човјеком који је то писао, рекао је Ковачевић.
Додао је да је „жив писац под знаком питања шта је урадио, шта ће још да уради и шта ће од његовог рада преживјети суд времена. Али књига, ако ваља, има свој независтан живот, независно од аутора. И то је њена моћ“.
Подсјећање на те непролазне вриједности добило је додатну тежину на књижевној вечери одржаној на посебном мјесту, у кући Ива Андрића.
-Мени је част што сам овдје и што могу да се подсјетим на писца који је обиљежио велики дио мог живота у литерарном и људском смислу, казао је Ковачевић.
Говорећи о Андрићу, присјетио се и свог јединог сусрета са нобеловцем 1973. године, на састанку Удружења књижевника.
-То је било само руковање, ништа више. Он је био ћутљив, водио је рачуна о свакој ријечи. Био је, у правом смислу ријечи, риједак господин на овим балканским просторима, навео је Ковачевић.
Он је указао на три Андрићева дјела која му имају посебно значење: „ Аска и вук”, „Зеко” и „Знакови покрај пута” . Прву причу види као метафору умјетности и игре која брани живот, другу као снажан подсјетник на ужасе рата, док трећу сматра филозофским ослонцем који га прати цијели живот.
Ковачевић је говорио и о дружењима са писцима и глумцима друге половине 20. Вијека – Бором Пекићем, Данилом Кишом, Зораном Радмиловићем, Бранком Ћопићем, препричавајући анегдоте из њихових живота, али и свједочећи о великим пријатељствима и трагичним судбинама.
Посебно се присјетио сарадње са Живком Николићем и Миланом Жмукићем, по коме награда, чији је овогодишњи лауреат, носи име.
-Милан је био господин човјек, са њим сам радио и „Маратонце”. Он је заслужио да овај Фестивал носи његово име, рекао је Ковачевић.
