У оквиру такмичарске селекције дугометражног играног филма на Канли кули приказана су два филма “Живи и здрави” редитеља Ивана Мариновића и “Шалша” Дражена Жарковића.
У филму “Живи и здрави” пратимо будући брачни пар који раскида 48 сати пред свадбу. Она схвата да не жели да проведе читав живот са пасивним типом који нема своје ја и који је оптерећен оним што ће његови родитељи рећи. Они не пристају на раскид вјеридбе, поготово отац, за којег би била велика брука да се свадба не деси. Због договора његовог оца и младе, свадба ће се одржати, а на свадби све што треба да крене наопако, кренуће.
Како је казао редитељ и сценариста Мариновић на конференцији за новинаре, филм је од своје премијере у Талину приказан на многим фестивалима и коначно дошао до филмског фестивала у Херцег Новом, града без чије подршке, филма вјероватно не би ни било.
-То је филм овога града и била ми је намјера да он буде посвета њему, да га прикажем на неком романтичном нивоу, онако како га ја доживљавам. Филм је одређен као комедија, али је та драмска прича можда јача од комичне. Сви проблеми које јунаци проживљавају долазе из таме, изнутра, они нису условљени неким спољним факторима, економско-политичко- ратним, то су њихове пројекције које производе њихову енормну патњу. Филм доживљавам као комедију катастрофе, мислим да ће се на крају тако и препознати. Он је неким генерацијама можда ближи у том емотивном смислу, али има један узраст гдје се налази граница доживљаја, што је везано за идентификацију са том проблематиком, тако да је мени супер да постоје различита читања, казао је Мариновић.
У глумачкој екипи су Тихана Ћулафић, Горан Славић, Горан Богдан, Мирјана Јоковић, Момо Пићурић, Драгана Дабовић, Сњежана Синовчић Шишков, Дејан Ђоновић, Никола Ристановски и други.
Лик Момира – младожење, послушног и доброћудног момка који жели свима да удовољи како не би нарушио своју хармонију досадашњег лагодног живота, тумачи Горан Славић, који је казао да се његов лик од самог старта не пита са својом главом.
-Прије неки дан сам размишљао, једине двије нормалне особе су мајка и донекле мој лик, остало је све лудо, сви су са неком дијагнозом, јер они гледају да успоставе ону моралну вертикалу, да буду искрени, отворени, да нуде љубав, а други су у неким шаблонима и у том неком њиховом лудилу покушавају да извуку максимум из тих односа. Филм је по много чему специфичан, а за мене је посебно важан, јер је то моја прва главна улога. Неизмјерно сам захвалан Ивану што ми је пружио прилику да покажем шта могу и умијем, и мислим да је публика то препознала. У Пули ми се десило након пројекције да ме људи заустављају на улици и зову „Момо“, тако да је овај филм донио доста добрих и позитивних ствари, истакао је Славић.
Глумац Сејдо Алијај, који је такође присуствовао конференцији, духовито је казао да је ту само у својству фикуса.
Други филм који је приказан у склопу такмичарске селекције дугометражног играног филма је хорор комедија “Шалша” хрватског редитеља Дражена Жарковића, који ће публику сигурно подсјетити на сатирични хорор Последњи Србин у Хрватској, а оно што их дефинитивно повезује су антинационалистичка порука и гладни зомбији. Шалша нуди широк спектар ликова који кроз урнебесне стереотипове и хумор пресликава земљу (или земље) у којима живимо.
Како је казао редитељ Жарковић, национализам није нешто што улази на велика врата, већ нешто што је стално ту и то је најтрагичније.
-Мене као оца троје дјеце који су на прагу животног пута прилично фрустрира и тјера у очај та чињеница да смо стално на ивици неког регионалног сукоба. То ме мотивисало да направим овај филм и да будемо мало безобразни, да не останемо никоме дужни, да прозовемо све редом. Хорор филмове не гледам од пубертета, поготов тај поџанр зомби, односно хорор комедије, који је прилично деликатан и тешко је постићи баланс, зато смо се највише бавили и мучили постизањем неког тона. Зомбији могу бити метафора за много тога, што обично и јесу, у нашем случају смо их (зло)употријебљени за сатиру, казао је Жарковић.
Чим му је понуђено да игра у овом филму главни глумац Момчило Оташевић је помислио да то може бити добра забава.
-Снимао сам серију у том периоду и измолио да ме пусте пар дана да радим, међутим, онда сам схватио да морам држати једну линију конзистентности цијелог филма, а пустити да ситуација и друге ствари буду духовите и смијешне. Требало га је држати збуњеног, стрављеног, у мраку и са његовим проблемима, са комуникацијом и дискомуникацијом, рекао је он.
Оташевић се осврнуо и на ситуацију у црногорској кинематографији.
-Богу хвала има младих редитеља, писаца и глумца, и коначно се код нас догађа нешто. Вјерујем у црногорски филм, вјерујем да се може боље, а када су у питању копродукције, то ме највише чини срећним, јер једни без других тешко можемо. Кад се сви удруже и када се све склопи, свима нам је лакше и боље, а разумијемо се, чини ми се, да нам титлови не требају, наводи Оташевић.
Косценаристкиња филма Маја Тодоровић је, како је казала, ушла у приличној касној фази и због тога јој је задатак био прилично изазован, да се брзо упозна са материјалом, да га усвоји И унесе неке измјене које су биле у смјеру онога што је филм требало да постане.
-Није ми менталитет био далек, зато што мислим да је цијело наше приморје доста слично. Прокопала сам све што знам и једини могући проблем је могао бити, када је овај жанр у питању, налажење граница, да се не оде у неки треш, у кич, већ да се заџимо на нечему што ће бити духовито, али стилски уједначено и са мјером, казала је она.
Тодоровић је нагласила да је смисао филмова да их публика и гледа и то не само фестивалска, већ и биоскопска.
-Мислм да је последњих неколико година фокус кинематографије отишао у потпуни арт и прављење филмова буквално по рецептима за фестивал, који завршавају са малим бројем гледалаца у биоскопима. Мислим да је крајње вријеме да се некако врате филмови који су наративни и забавни и које би публика жељела да гледа, закључила је Тодоровић.
На данашњој конференцији за новинаре своје филмове су представили и Давид Шипка, редитељ филма “Дуг”, редитељ флма “Разглашена” Блаж Андрашек и црногорска редитељка Тамара Павићевић са филмом “Ништа лично, тата” који су приказани у оквиру такмичарске селекције студентског филма.
