Дугометражни играни филмови ‘Павиљон’ и ‘Рода’ публици пружају дубоко емотивно искуство, указујући на друштвене неправде, људску одговорност и снагу појединца у тешким животним околностима, док документарни филм „Трећи свијет“ о групи Хаустор приказује причу о креативној сарадњи и судару различитих карактера унутар бенда.
То је саопштено на прес конференцији у оквиру Филмског фестивала Херцег Нови, на којој су говориле екипе играних филмова који су у конкуренцији за Гранд Приx Филмског фестивала Херцег Нови – „Павиљон“ и „Роде“, као и редитељ филма „Трећи свијет“.
Глумац Зијах Соколовић, који је у филму „Павиљон“ лик Шумахер, рекао је да су са редитељем Дином Мустафићем покушали пронаћи димензију овог лика, његов карактер који на неки начин покреће свијет.
-Дошли смо до закључка да је Шумахер, иако лик са одређеним физичким ограничењима: непокретан, стар и сам, заправо идеја која је присутна у сваком човјеку и потреба да се свијет покрене, да се промијени, не нужно да постане љепши, него другачији, рекао је Соколовић.
Осврћући се на назив филма „Павиљон“, Соколовић је указао да је то простор у логору гдје се налазе људи.
-Данас се можемо осјећати као да смо у једном таквом павиљону, унутар другог, све док цијели свијет не постане један велики павиљон. У филму смо приказали павиљон пензионера, свијет који ту живи и умире, а ми повремено провјеравамо је ли им добро, јесу ли узели лијекове, како проводе вријеме. Филм носи идеју да, иако знамо гдје су наши најближи и колико је тамо тешко, често прихватамо ситуацију без покушаја промјене. Можда филм указује на нашу лицемјерност, жао нам је што је тако, али не можемо ништа промијенити, рекао је Соколовић.
Глумица Јасна Диклић, говорећи о својој улози Валерије, истакла је да јој није било тешко ући у тај лик, јер је у њему препознала простор близак нашем времену и генерацији.
-Ми таквих павиљона имамо и у Сарајеву. То је стварност, не измишљотина. Жељела сам да држим тај однос који се тиче дјеце и онога што се преноси даље. Најзначајније ми је било да публика то препозна, нарочито млађа публика. Страшно ми је важно да они схвате да многи у трећем животном добу одустану од себе као родитеља или бака и дека. Радикално ријеше односе са најближима, јер нису успјели да их заштите, и то је једна потпуно нормална реакција људи који су изгубили вјеру, рекла је Диклић.
Говорећи о димензији насиља у филму, Диклић је казала да колико год занемаривали различите облике насиља, да у нашим друштвима жене и даље страдају, током живота, и од својих партнера и од осталих ближњих.
-Валерија је све то отрпјела, али је затворила свој проблем и ишла даље. Она има свијест о томе, артикулише га и налази други начин да преживи“, навела је Диклић.
Сматра да филм има важну друштвену поруку и да дешавања у павиљону су врло реална.
-Ти људи имају своје животе, проблематичне у смислу осјећања и односа. Публика у томе треба да види и властиту одговорност, и да препозна колико су односи могли бити љепши, топлији и искренији, казала је Диклић.
Продуцент и директор фотографије Мустафа Мустафић, казао је да су дуго размишљали о техничким рјешењима како снимити филм, али да су се на крају одлучили да је најбољи избор камера из руке.
-Не камера из руке у модерном, уобичајеном смислу, која се често тресе, него контролисана камера из руке. Мислим да смо на тај начин динамизирали визуални ритам филма и направили унутрашњи ритам који је публика добро прихватила, рекао је Мустафић.
Додао је да је у филму учествовало пет држава бивше Југославије, а да је сам процес снимања трајао пет година, дјеломично због пандемије КОВИД-19.
-Неки глумци су већ били одабрани, али је пандемија одгодила снимање. Било је ризично, јер је ово ансамбл-филм, али успјели смо га завршити у мјесец дана, навео је Мустафић.
Сматра да је данас изузетно тешко снимити филм.
-Сваком ко успије окупити екипу, технику и средства скидам капу. Касније можеш имати примједбе, али труд да се филм реализује је огроман успјех, истакао је Мустафић.
Копродуценткиња Бојана Маљевић подсјетила је како је започела сарадња са редитељем Дином Мустафићем на његовом другом филму.
-Дино ме је прије неколико година позвао и рекао: ‘Имам један сценарио, волио бих да снимим свој други филм. Да ли би можда била копродуцент мањински са српске стране?’ Била сам први копродуцент који је ушао у овај пројекат. Рекла сам му: ‘Дино, сјајно, снимаш други филм, то је величанствено. А ко је писао сценарио?’ Тада ми је одговорио да је аутор Виктор Иванчић. То је његов први сценарио, и било нам је жао што данас није могао да буде са нама. Радили смо на овом пројекту заједно од самог почетка и мени је, као продуценткињи, било важно што Дино ради свој други филм, а Виктор свој први, појаснила је Маљевић.
Посебно је истакла да је тема филма снажна и универзална.
-Идеја о заједници маргинализованих људи, оних који су у овом друштву најтеже погођени, била је велики изазов и за мене, и сигурна сам за све нас који га бранимо. Долазим из земље која се зове Србија, и у којој заправо не постоји мање или више маргинализована група – сви смо на неки начин део тих маргинализованих група, јер се код нас одвија озбиљна друштвена револуција, рекла је Маљевић.
Копродуцент Душан Ковачевић казао је да је реакција црногорске публике на премијерно приказивање била снажна и емотивна.
-Видјели смо сви да је публика искрено прихватила оно што смо им понудили на платну. То је за нас највећа награда, истакао је Ковачевић.
Додао је да га је посебно дирнуло што су многи гледаоци реаговали сузама, што, како је нагласио, показује да је филм дотакао све генерације.
-Најважније је што млади препознају праве вриједности и остају мотивисани да их његују у времену које долази, сматра Ковачевић.
Говорећи о филму “Рода” продуцент Иван Ђуровић, истакао је да је филм донио аутентичне приче из црногорских и албанских села, а да су у његовом средишту женска искуства и питања традиције.
-Хтио сам да покажем како у традиционалним заједницама, у црногорским и албанским селима, жене носе посебну врсту животне борбе. Њихове приче нису много познате, а заправо су од кључног значаја за разумијевање шире слике, казао је Ђуровић.
Он је додао да је филм наишао на различите реакције публике.
-Није ријеч о филму који публика пасивно гледа. Људи се препознају у тим причама и реагује се емоционално. То је за мене било најзначајније, да су гледаоце покренуле теме којима се филм бави, рекао је Ђуровић.
Указао је да је филм сниман у реалном амбијенту, наводећи да публика одмах осјети ту искреност.
-“Рода“ је и филм о конфликту и отпору. Жене у тим срединама живе под специфичним притисцима, али ипак проналазе снагу да кроз своје одлуке задрже животност и аутентичност. То је била суштина коју смо жељели да пренесемо, јасан је Ђуровић.
Глумац Шкумбин Истрефи, казао је да лик којег игра одликује храброст, дрскост и традиционалност, али да је у суштиније врло комплексан.
Казао је да филм није прошао на неким другим фестивалима, јер, како је рекао, селектори више нису филмаџије већ представници организација.
-Ако покушаш нешто сакрити или дати ‘са стране’, публика то осјети и реагује. Људи у Херцег Новом су реаговали врло позитивно, док је у Приштини реакција била подијељена, некима се допа филм, а неки су сматрали да људска права не третира на адекватан начин, рекао је Истрефи.
Указао је да сваки филм има своја правила, оцијењући да је основно да публика види аутентичност и искреност, „јер само тако умјетничко дјело може имати праву тежину.
Копродуценткиња Марија Влаховић, казала је да су пројекат реализовани на начин да сви сегменти буду лијепо урађени.
-Мислим да је то чисти доказ квалитетног рада, нешто што вриједи и што се гледа“, истакла је Влаховић, додајући да је управо таквим приступом филм у претходном периоду добио и награду најбољи за сценариј.
Говорећи о документарном филму „Трећи свијет“ о групи Хаустор редитељ Арсен Оремовић казао је да није желио снимити носталгично присјећање на 80-е године нити класичан биографски филм пун анегдота и критичарских коментара.
-Од почетка ми је било важно да не радим филм носталгије, него да пробам зачарати један свијет који је мене као клинца од 14 година посебно такнуо. Хаустор је увијек био другачији од других бендова, аутентичан и аутохтон, и хтио сам ту њихову посебну поетику пренијети на филм, појаснио је Оремовић.
Према његовим ријечима, филм није само прича о бенду, него и о односима, сарадњи и креативном судару различитих карактера.
-Занимало ме што је спојило Рундека и Сахера, два потпуно различита карактера. Сахер у филму каже да један плус један није два него три, и управо зато се филм зове Трећи свијет. Они су створили један нови свијет, магију свакодневице и другачији поглед на стварност, истакао је Оремовић.
За њега „Трећи свијет“ није тек документ о бенду, него и метафора о стваралаштву и преживљавању.
-То није ескапизам него начин да свакодневицу учинимо занимљивом. У времену кад смо бомбардовани назадним идејама и површним садржајима, умјетност је слабија, али ако барем неколико младих људи дотакнемо оваквим филмом, онда то вриједи, закључио је Оремовић.
Покровитељи 38. Филмског фестивала Херцег Нови – Монтенегро филм фестивала су Министарство културе и медија Црне Горе и Општина Херцег Нови, спонзор м:тел, а извршни продуцент Јавна установа културе „Херцег-фест“.
