У оквиру програма прославе Спасовдана синоћ је у цркви Св. Вазнесења Господњег на Топлој након службе Акатиста (химна благодарности) Пресветој Богородици, у порти храма др Горан Комар одржао предавање на тему „Значај Цркве Св. Спаса на Топлој за град Херцег Нови“.
Рад др Комара као историчара, хуманисте, директора Дома здравља препоручио је у уводној ријечи ђакон Јован Васић:
– Настављамо у духу свечаности и великог празника а посебна радост у празновању ових дана, који је осмислио отац Радомир Никчевић са свештенством и црквена општина херцегновска и др Горан Комар, историчар. Он је реанимирао, осмислио и актуелизовао, можда, двије најљепше дименизије, које ми Новљани и народи који у Боки и живе, а то је љепота наше историје. Он обилази залеђе, планинари, откривајући љепоте природе. Захвални смо му на свом вишедеценијском труду и прегалаштву, ван своје професије у лијечењу оних који су у потреби. Из ове перспективе, можда, није препознато, како би требало, али вријеме које долази ће тек да освијетли херојски, огроман труд, напор и жртву, које он свједочи у наше дане. И поред књиге коју је издао за 300 годишњицу обиљежавање Топаљске цркве и комунитади, прилика је да нас подсјетите на значај Цркве Св. Спаса у историјском духу, обратио се ђакон Васић др Комару.
Др Горан Комар је казао да је саборна црква Светог Вазнесења, грађена од 1709. до 1713. и те је године освећена од стране митрополита Далматинског и Бококоторског Саватија Ружића Љубибратића.
– Дајем првенство пивском презимену Ружић, јер је сам то истицао у богослужбеним књигама Манастира Савина, у којем је радо боравио и долазио до своје кончине 1716. године, као Митрополит далматински и бококоторски. Оставио је насљедника Стефана, који је један од најпрогоњенијих православних епсикопа у историји православне Далмације и Боке Которске. Прије владике Саватија на овом мјесту је столовао и епископ Максим у Боки Которској, личност Кандијског рата, а за њим током ратних операција Морејског рата и епископ Теодосије и епископ Исаија из рода Лакетића Стратимировића. Њихове иконе посматрамо на зидовима ове саборне цркве. Они су иконе даривали саборној цркви, која је грађевински довршавана до 1713. године, а да су томе дјелу началствовали као прве личности Требињци : Симо Милутиновић из рода Магазиновића, а други Лука Петровић из Попова поља. То знамо, извјесно, да су допринијели да се саборна црква сагради. Њена модификација је била током 19. вијека. Оно што је званична српска историографија јако искривила, истичем чињеницу српско – српског сусретања, овдје на овом парчету Јадранске обале. Наши Требињци и житељи источне Херцеговине предвођени владиком Саватијем Ружићем Љубибратићем стижу у овај крај, како би оснажили и самоснажили тај древни православни назив Свето Константиновски, који овдје стоји од првих времена Хришћанства. То је важно казати. Ја сам у својим радовима, првенствено своје суграђане желио увјерити да треба направити значајну разлику између повратника у новски крај и усељеника у новски крај током ратних операција морејског рата. 19. сабор римокатоличке цркве изградио је оквир за неколико деценија касније, стварање институцијских оквира за образовање конгрегације. Скренућу пажњу на то да се и обнова Пећке патријаршије догодила у периоду , када у Италији тече тај Тридентински сабор римокатиличке цркве, између 1545. и 1563. године. Тада се 1557. године обнавља Пећка патријаршија, велики презначајни догађај, који ће носити огроман значај за историју Срба и Српске православне цркве. У том периоду се догађа судар два културна модела, оба медитеранска. Наш народ у тај судар у та варничења, на саставници динарској јадранској улази са намјером, са снажним поривом да произведе црквено, културно и умјетничко стваралаштво највиших домашаја. То обиљежава тај велики културни српски покрет, након обнове Пећке патријаршије.
Када је подигнута Цркве Св. Спаса, а постоји архивски документ сачуван у архиви Манастира Савина – који свједочи присуство православне цркве подвароши. Када се у документима млетачке провинијенције помене варош увијек се мисли се на Топлу. Прави се битна разлика између града Новског и Топле. У смирај 17. вијека у новском крају наши народи предвођени великим визионаром Саватијем Ружићем Љубибратићем, овдје су се наслонили на свој древни православни насип и они су то потпуно јасно исказали на великом сабору одржаном у требињским брдима, а десило се то 1693. године. И они су подастрли Млетачком сенату своје захтјеве у виду 15 до 20 капитула и већ у првим капутилима истакли су захтјев за слободу њихове цркве у Боки Которској. Наш народ овдје оснажнује тај провославни напсип у обрасцу Пер модум пакти, по уговору са Млетачком републиком.Увијек је стајала та древна насушна потреба Венеције да се оснажи и подупре нашим динарским свијетом у тим непрекидним, вјековним сукобљавањима са њима моћном османском империјом. Та црква је представљала тачку у којој су се преламали бројни историјски процеси, као и читав новски крај. То би се могло смјестити у ширем контексту, политички процеси у млетачкој провинцији Далмацији.
Главна правна интенција православља у провинцији лежала је у контексту происхођења епикопије из матице цркве Пећке патријаршије правилним унутрашњим избором и потврдом архијереја, навео је између осталог, др Горан Комар.
И Савина и Саватијева Савина из ње происходећа Топла, су овдје током 18. вијека, наступали савински пароси и игумани.
Личност Леонтија Аврамовића, у 18 вијеку, презаслужне личности Боке Которске и Далмације је учествовала на великом Бенковачком сабору и од цјелокупног народа Боке и епископа кандидована за епископа у Боки. Органска и нераскидива веза. Тај 18. вијек је био у историји херцегновских Срба вијек одржања и подизања у Боки и Далмацији, док је 19. вијек у знаку културне и просвјетне еманципације уз велике отпоре аустријских и аустроугарских власти. Сјетимо се великог ктитора и прегаоца Веса Павковића и Поморске закладне школе.
План свлачења српског народа са сјеверозападних и централних дијелова динарског гребена током 20. вијека дао је свој скоро потпуни резултат. До тада нисмо могли уочити да се римокатолички центри у Далмацији или другдје баве мишљу за физичким одстрањивањем српског народа са тога простора, уз венецијански домен. То је тековина 20. вијека.
Током протекле године посматрали смо покрет који је исказан литијама, покретом младих одвијао на рефлексном нивоу и који је као такав потпуно незадржив, потпуно неуништив, који нам улива наду у одржање и даљи просперитет и раст српске православне заједнице на обали Јадрана, поручио је др Комар.
Вечерас од 20 часова, у порти Цркве Св. Спаса биће уприличен Програм хора „Свети Сава“ , Жичка бесједа Светог Саве правој вјери из 1220 године.
Програм прославе Спасовдана биће настављен сутра (недеља) када ће архијерејску литургију у цркви Св. Спаса у 9 часова служити Митрополит Црногорско приморски Јоаникије са бројним свештенством.
