Кад чујем ријеч „доктор“ али са великим словом „Д“, које прије свега значи човјек са великим срцем, невјероватном животном енергијом, изузетном стручношћу, љубазношћу, упорношћу, огромном емпатијом према пацијенту и несебичним хуманизмом, помислим на њу – докторку Бисерку Бису Обрадовић.
Докторка Биса није знала за радно вријеме и никада пацијента није вратила са врата ординације.Кад они нису могли њој, она је ишла у посјету њима. Зато је њен испраћај у пензију 5. маја , био најемотивнији догађај који се у скорије вријеме десио у београдском ДЗ „Стари град“ у коме је почела да ради кад је њен син имао пет година, а ћерка пет мјесеци. Без обзира на све тешкоће које је живот доносио, ниједног јединог дана она није била на боловању. Осим што је предана пацијентима, Биса је већ 52 године волонтер Црвеног крста Србије. Коначно међу онима је који на посебан начин доживљавају и воле Херцег Нови.
У наставку прочитајте због чега њено срце бира Херцег Нови…
Пише: Викторија Самарџић
Др Биса Обрадовић рођена је у селу Кушиљево, а њено име нашло се у књизи најпознатијих људи из овог краја. Гимназију је завршила у Свилајнцу као носилац Вукове дипломе и ђак генерације. Била је и први голман Рукометног клуба „Раднички“ из Свилајнца.
Када сте схватили да је медицина и човјекољубље ваша највећа страст и љубав?
Страст човекољубља сам осетила у првом разреду основне школе. У мом одељењу је била једна скромна девојчица, веома сиромашна Ромкиња, са којом нико није желео да се дружи и боље је упозна. Отпочела сам дружење са њом, а остале другаре из одељења и њихове родитеље подстакла да ми помогну у мојој првој хуманитарној акцији. Двориште њене многобројне породице је једног дана било пуно кеса и кутија са намирницама, одећом и школским прибором који смо заједничким трудом сакупили. Испунио ме је осећај велике топлине и радости када сам угледала њихова насмејана лица. Тада сам знала да желим такве ствари да радим целога живота. Постала ми је најбоља другарица, помагала сам јој око школских задатака, а она је мени узвраћала несебичним пријатељством. Убрзо након тога су је и друга деца лепо прихватила и боље упознала. Љубав према медицини сам открила на сличан начин, првом приликом када сам се нашла у ситуацији да некоме укажем помоћ, тачније прву помоћ. У гимназији сам другарици из одељења превила и имобилисала повређену руку и тада осетила огромну жељу да стекнем довољно знања да могу да помогнем и ако се нађем у тежој ситуацији.
Имате изузетно развијену емпатију према људском болу ... Да ли се то учи или….?
Тој људској способности да схватимо и поделимо осећања другог најпре су ме научили родитељи, на личном примеру. Упркос томе што су много радили, понајвише на њиви и у пољу, увек су били веома брижни и спремни да помогну људима око себе. Они су били веома строги, али мени и мојој браћи не само да су показали да смо вољени, већ су нас учили и да волимо друге, а што смо и ми, верујем, пренели на своју децу. Емпатија није фиксна особина личности, она се може изградити ипобољшати кроз време, стога настојим да је својим поступцима и разговором побудим и подстакнем на развијање, код свих оних са којима дођем у контакт.
Када је волонтаризам у Црвеном крсту постао саставни део вашег живота?
Организацију Црвеног крста сам упознала у шестом разреду основне школе за време веће поплаве у селу Кушиљеву. Моја активност у Црвеном крсту је већ тада почела интезивно да се развија, а доласком у Београд 1975. године, постала је саставни део мог живота и моје професије. Са поносом могу да кажем да сам већ 52 године активан волонтер и да сам овде развила свој алтруизам, непристрасност и солидарност, у складу са основним принципима Црвеног крста, а све то ми је помогло да будем бољи лекар и бољи човек. Рекла бих да сам кроз волонтирање у овој организацији научила пословицу да „Човек има право да гледа другог са висине једино када треба да му помогне да се усправи”.
Све иде из породице. Ваша дјеца Марко, регионално познат фотограф, а ћерка Милица, дефектолог логопед, не заостају у волонтаризму за мамом. Да ли сте им Ви највећи критичар, али и подршка?
Они су од рођења укључени у активност Црвеног крста. Марко је као тромесечна беба био у Македонији на снимању филма “Збрињавање психотрауматизованих у рату”. Путовали смо возом и он је био најмлађа беба која је крочила у Криволак, најсуровији војни полигон у Европи. Док смо радили, њега су чували војници. Трудна са Милицом, недељу дана пред порођај,спроводила сам активности Црвеног крста. Зато данас Милица у шали каже да има више волонтерског стажа него што има година. Марко је до сада новац од својих фотографских изложби донирао у хуманитарне сврхе. Милица је велики алтруиста и хуманиста како у свом послу, тако и у волонтирању. Често сазнам касније од других коме је све помогла и шта је организовала, никад не воли да се томе придаје значај, каже “па то је ваљда нормално”. Као исвака мајка, највећи сам критичар али и пуна подршке и поноса, јер сам својој деци успела да пренесем све оне мени најбитије вредности које су ми моји родитељи усадили.
Имате много пацијената у Дому здравља, који временом постају и ваши пријатељи,којима сте доступни 24 сата. Шта је по Вама највеће благо?
Не рачунајући децу и своје најближе, највећа срећа и највеће благо је осећај топлине око срца када некоме помогнете. То можете учинити на безброј начина, некада је само довољно саслушати, упутити топлу реч или савет,пружити руку ономе ко пада, дати подршку и разумевање, умирити онога ко страхује, јер неке болести не можемо директно спречити, али можемо умањити стрес који их често проузрокује или појачава. Својим пацијентима сам доступна 24 сата, јер се дешавало да управо одговор на тај позив некоме спасе живот, а то је велика одговорност.
Ваша љубав према малом рибарском мјесту Баошићи десила се захваљујући ангажовању у Црвеном крсту.Шта је то у Баошићу због чега волите увјек да се вратите?
„Баошићи, мјесто моје мило“, да тако је. То је мој приморски дом, коме се изнова радујем и враћам, више од 20 година. Као лекар одлазим да волонтерски бринем о здрављу 400 деце, смештене у дечјем одмаралишту Црвеног крста Србије. Када сам тамо, не бринем само о њиховом здрављу, већ и о свим туристима и житељима Баошића, јер у месту нема другог лекара, а ја никада себи не бих дозволила да вратим некога без указане адекватне помоћи. Баошићи су мирно рибарско место на ободу најјужнијег и најлепшег фјорда Европе где су сви житељи гостољубиви и весели као њихов чувени сладолеџија Миџа, који својим триковима сваке вечери забавља насмејане пролазнике. Када ми време дозволи, волим да испланинарим до Цркве Св. Николе, одакле може да се сагледа лепота целог места као и Бокакоторског залива.
По чему се разликује туристичка медицина?
Туристичка медицина је ургентна, брзо морамо да решавамо повреду, стање као и болест. Сви су дошли да уживају у чарима мора, а не да болују. Тако сам пре неколкогодина у Баошићу отргла Новљанку од чељусти смрти.Наиме, улазила је у воду степеницама препуних алги, где је постојала забрана. Оклизнула се и главом и кичмом ударила о степенике. При паду у воду, престао је рад срца и дисање. Реанимацију сам започела у води. Са спасиоцима сам успела да је изнесемо из воде и имобилишемо без трајних последица. На срећу, данас ужива у дечјим враголијама свог несташног унука.
Пишете поезију. Да ли бисте за читаоце нашег портала открили стих који је „рођен“ у нашем Новом?
Херцег Нови стоји на улазу у Боку и свакоме странцу остаје у оку
Са планине Орјен сунце излази и облаке над Новим вешто разилази.
Сунце, плажа, бистра морска вода, свако по Херцег Новом воли да хода.
Због чега ваше срце бира Херцег Нови?
Од Херцег Новог до Баошића и даље низ Боку, стекла сам велики број пријатеља. Лако је наћи пријатеља међу људима који су гостољубиви, раздрагани, дружељубиви и увек спремни да помогну другоме. Срце моје Херцег Нови бира јер се у њему свако брзо адаптира.
