Пише: Бојан Јушковић, едукатор за безбједност дјеце
У дигиталној ери, коришћење интернета и друштвених мрежа постало је свакодневна реалност за дјецу и адолесценте. Готово свака онлајн платформа која омогућава интеракцију међу корисницима данас се сврстава у категорију друштвених мрежа. Оне дјеци нуде простор за забаву, комуникацију и изражавање, те се њихов значај у животима младих константно повећава. Истраживања показују да употреба друштвених медија може позитивно утицати на развој комуникацијских и техничких вјештина, као и на социјалне везе младих. Међутим, ова дигитална стварност носи са собом и низ изазова и ризика, посебно имајући у виду ограничену способност дјеце да самостално препознају опасности и донесу зреле одлуке.
Дјечија радозналост, недостатак искуства, емоционална импулсивност и снажан утицај вршњака чине их посебно рањивима у онлајн простору. Непримјерени садржаји, дигитално насиље, сексуална експлоатација тзв.груминг (grooming), губитак приватности, као и притисак да се на мрежи приказују „савршено“, представљају стварне пријетње њиховом менталном здрављу и осјећају сигурности. Поред тога, изложеност дезинформацијама и виралним изазовима који понекад укључују и ризична понашања, указује на потребу за озбиљним и системским приступом у заштити дјеце. Кључно питање које се све чешће поставља јесте: колико заиста знамо о томе шта наша дјеца раде на интернету, и како их можемо заштитити на начин који је истовремено дјелотворан и разуман?
Генерацијски јаз
Један од основних проблема лежи у генерацијском јазу. Дјеца су тзв. дигитални урођеници – рођена у окружењу технологије, инстинктивно и брзо савладавају нове апликације и платформе. Са друге стране, многи родитељи и наставници су дигитални имигранти – корисници који су се технологији прикључили касније, често без дубљег разумијевања њеног функционисања и потенцијалних ризика. Управо на том раскршћу ступа на сцену медијска писменост – не као луксуз или додатна вјештина, већ као основна животна компетенција у савременом друштву. Медијска писменост не значи само техничку способност коришћења уређаја. Она подразумијева разумијевање како медији функционишу, способност критичког промишљања, препознавање дезинформација, заштиту приватности и одговорно понашање у дигиталном простору. Ефикасна заштита дјеце на мрежи мора бити више од пуке забране и контроле. Потребан је свеобухватан друштвени одговор – синергија школе, породице, медија и законодавних тијела. Школски системи би требало да интегришу медијску и дигиталну писменост у редовну наставу, кроз конкретне садржаје и практичне радионице. Наставници, као кључни актери у образовању, морају бити адекватно обучени како би могли помоћи дјеци да развију критички однос према ономе што виде и дијеле онлине.
Породица, са друге стране, има улогу примарног и најважнијег фактора у обликовању дигиталне културе дјеце. Родитељи би требало да граде однос повјерења са дјецом, да отворено разговарају о њиховим онлине искуствима, без осуђивања и пријетњи. Питање које се често поставља јесте – могу ли техничка рјешења (нпр. апликације за родитељску контролу) помоћи у заштити дјеце? Одговор је – дјелимично. Иако могу пружити одређени ниво надзора и заштите, она никако не смију бити замјена за разговор, едукацију и повјерење. Најефикаснији алат заштите није технологија, већ знање које дјеци преносимо. Дјеца треба да знају зашто је важно заштитити своје личне податке, како да препознају манипулацију и коме могу да се обрате ако се осјећају угрожено. Ове вјештине не долазе саме од себе – оне се уче и његују. Улога одраслих није да буду надзорници, већ водичи кроз сложен дигитални свијет. Кроз едукацију, заједничко учење и отворену комуникацију, дјеца стичу неопходне алате да буду безбједна, а истовремено слободна да истражују, стварају и расту.
Медијска писменост није опција, већ друштвени императив
У времену у којем информације путују брже него икада прије, а дигиталне границе су све невидљивије, инвестирање у медијску писменост дјеце није опција – то је друштвени императив. Уколико желимо да наша дјеца буду сигурни, одговорни и самосвјесни дигитални грађани, морамо им понудити више од забрана и апликација. Морамо им дати знање. Јер, најјачи дигитални штит није филтер, фиреwалл или лозинка – већ критички ум који зна да препозна ризик и донесе исправну одлуку.
Овај текст је писан за сајт medijskapismenost.me у оквиру програма Агенције за аудиовизуелне медијске услуге.
