Тако снажно се пронашла у свијету науке и он ју је водио даље, од почетне жеље да студира биологију до неодољиве чежње да помогне човјечанству, и као њени претходници и претходнице, помјери границу науке. И није одустајала ни једног тренутка, вјеровала је у свој циљ и када је изгледао недостижно. За све је „крив“ перфекциониста у њој, тако каже у шали, ова вриједна, марљива дјевојка, добитница награде за најбољег студента на Природно-математичком факултету у Подгорици али и најбољег студента Херцег Новог 2019. године – Новљанка Јелена Вукасовић, мастер биотехнологије у медицини на Универзитету La Sapienza у Риму.
Награда Општине Херцег Нови стигла је у тако значајном тренутку, само дан пред полазак у Рим, пред отварање сасвим нове странице њеног живота и одагнала и најмању сумњу да ли је направила добар избор јер како каже – Мој град вјерује у мене! Како бих ја могла сумњати!
Тако је почело, а сада је наша Јелена дио тако важних пројеката који ће значити проналазак нових метода лијечења, биће још једна Новљанка која ће човјечанству понудити боље сутра! Први пут одлуку је донијела скроз спонтано и успјела да буде једно од двоје иностраних студената који су примљени.
– Најприје желим да се захвалим на указаној части и прилици да својим суграђанима и широј јавности приближим област којом се бавим. Биотехнологија је широк појам који подразумијева употребу биолошких система, живих организама или дијелова у циљу њихове трансформације у нов производ. Поред биотехнологије у медицини, постоје и друге гране примјене у индустрији, пољопривреди, екологији.
Сам избор управо ове области биотехнологије и Универзитета Ла Сапиенза био је посве спонтан. Знам да то није очекиван одговор али морам бити искрена. Одлуку сам донијела у последњем тренутку, пред сам истек пријаве. По завршетку основних студија из биологије на Природно-математичком факултету првобитни план је био да наставим специјалистичке на истом, увијек из области експерименталне биологије и биотехнологије. Али игром случаја сазнајем за овај програм на Универзитету La Sapienza у Риму, који је један од истакнутијих у свијету. Знате онај осјећај када вам се све коцкице посложе? Е па управо тако сам се осјећала у том тренутку. Лептирићи у стомаку, пар дана до истека рока за пријаву, италијански који нисам користила годинама. Два мјеста за иностране студенте. Осјећала сам да морам макар покушати. Био је то спој свега што волим и чиме се желим бавити, медицина иза очију јавности, истраживање и примјена битехнологије у циљу бољег разумијевања и унапређења људског здравља. Широк спектар могућности за даље усавршавање. И тако сам, ја која иначе увијек превише размишљам, донијела једну од најважнијих одлука за своју будућност у секунди.
Морам признати и то да прва нисам вјеровала да ћу успјети, требало је положити пријемни испит не само из области које сам обрадила на основним студијама већ и многим другим из сектора медицине и фармације, на италијанском. Једноставно зар не? Али нисам жељела да се касније у животу питам шта би било кад би било, одлучила сам да то одмах откријем. И било је. Још увијек видим пред очима мејл на којем ми јављају да сам примљена.
Назив њеног мастер рада још увијек не смије бити откривен јавности, али знајте да се спрема нешто врло важно.
– Истраживање на којем тренутно радим бави се медулобластомом, једним од најучесталијих малигних тумора мозга са превалентним јављањем код дјеце, иако се може јавити и у каснијем добу. Обухвата чак око 63% интракраниајлних малигнитета код дјеце, са учесталошћу од око 7 на милион. Оно што је битно нагласити јесте да постоји огроман диверзитет унутар саме болести, и да је сваки случај прича за себе. Тек када закорачите у свијет молекуларних механизама који се одвијају унутар наших ћелија схватите колико смо заправо комплексни, колико се процеса истовремено одвија у нама управо у овом тренутку, и колико је то све савршено координисано, све док не престане бити. И тада се јавља патологија. Постоје четири основна молекуларна типа медулобластома, WNT, SHH, G3 и G4 унутар којих се разликују многи под типови у зависности од конкретних молекула и мутација које доводе до развоја тумора. Фокус мог пројекта јесте SHH (Sonic Hedgehog) тип, један од најучесталијих, такође повезан и са другим типовима канцера као што је Basal Cell Carcinoma. Овај молекуларни pathway је неопходан за нормалан развој нашег нервног система, најактивнији је у почетним фазама док се касније та активност постепено смањује како би дошло до правилне диференцијације неурона. До проблема настаје када се тај фино контролисани процес отме контроли најчешће услед мутације у једном од кључних регулаторних протеина.
Лијечење медулобластома укључује хируршко уклањање тумора, радиотерапију и хемотерапију. Укупна стопа преживљавања је охрабрујућа за мање ризичне случајеве, око 80%, док се са порастом ризика смањује на 20-60%. Али само преживљавање не значи и потпуни опоравак, главни проблем наведеног протокола лијечења јесу последице које остају, нарочито у случају дјеце која су још увијек у фази развоја. Поред тога постоји одређена популација ћелија, канцерогене матичне ћелије, са изразитом отпорношћу и способношћу даље инфилтрације и ширења. Које би било рјешење? Проналазак врло прецизне терапије, којом ће се елиминисати канцерогене ћелије уз очување оних здравих. Управо на томе ми радимо. Идентификовали смо различите циљане молекуле, а фокус мог рада је управо на једном од њих. Не смијем још увијек откривати о којем тачно протеину је ријеч, јер је његов удио у медулобластому посве нов и до сада неиспитан. Али експериметни које свакодневно спроводим су без сумње показали како његова дерегулација доводи до губитка контроле над пролиферацијом ћелија и настанак медулобластома како у ћелијским културама тако и у живим организмима. Такође, уколико се прецизним методама смањи његова експресија долази до значајног побољшања. Коначни циљ јесте успостављање нове терапије која би истовремено повећала ефикасност и умањила колатералне ефекте.
Али дуг је пут до тога, дуг је пут био и од саме идентификације датог протеина до схватања механизма његовог дјеловања у овом контексту, о коме се није апсолутно ништа знало. Многобројне хипотезе, сати у лабораторији, поновљени експерименти како би са сигурношћу могли тврдити оно што намјеравамо. Нажалост, колико год била јака наша жеља да у што краћем року помогнемо што већем броју људи не ради се о спринту већ о маратону.
Класични проблеми студената су свуда исти – обимну материју спремити у што краћем року, па томе додајте и мало језичке баријере и рекао би човјек да је проблем нарастао до граница немогућег, али овим истрајним младим људима то бива само повод да раде још јаче и више. Зато каже да су искуства која је стекла на римском Универзитету позитивна и вриједна сваког додатног труда.
– Професори су истакнути стручњаци у својим областима, уче се најновије технике а оно што је мене изненадило јесте то да не постоје уџбеници који се користе већ искључиво научни радови и предавања. Међусобно смо се организовали тако да је свако од нас имао одређени број предавања која мора искуцати и на тај начин смо креирали властите књиге, колегијално. Неријетко су укључени и мотивишући као и духовити коментари упућени саборцима који би измамили осмијех чак и у стресним тренуцима.
Примјена теорије је на високом нивоу, то је оно што ми се највише и допада. Након прве године студија већ добијамо идеју у којем правцу желимо ићи, да ли ће то бити биоинжењеринг или биомолекуларни. Рад на пројекту који постаје тема магистарског рада слиједи након узајамног одабира између студента и ментора. Након почетне обуке, записивања најмањих детаља и протокола, започиње најљепша фаза а то је самостални рад. Добила сам прилику да савладам многе технике, да се усавршим и у логистичком дијелу постављања хипотеза, дизајнирања експеримената и анализе резултата истих.
Постоје два доминантна осјећања оног тренутка када улази у лабораторију – припадност и захвалност.
– Припадност свијету науке, пронашла сам свој позив и чак и када сам исцрпљена након напорног дана у лабораторији знам да не бих другачије изабрала. Захвалност на могућности да будем овдје гдје јесам, да се усавршавам и обликујем како професионално тако и као личност.
С толико љубави према науци и стицању знања, није тешко ни да радни дан траје 12 сати, али и поред свега, јутарњи ритуал у Италији остаје исти за све.
– Приказ једног радног дана без филтера. Италијани воле лагана јутра уз кафу и кроасан, типични стереотип али са разлогом постоји. У складу са тим радни дан почиње око 9 сати. Рецимо да је то и како би заиста били потпуно будни, фокусирани и спремни за рад наредних 8-12 сати, по потреби и дуже. Једна од кључних способности у лабораторији јесте мултитаскинг, врло често се дешава да у истом дану имамо предвиђено пар експеримената и уз добру организацију „празно“ вријеме једног испунимо са следећим. Не бих вас замарала са детаљима многобројних техника које свакодневно користимо, као што су култура ћелија, имунопреципитација, трансфекција, трансформација, изоловање нуклеинских киселина, RT/qPCR, вољени western blot (уз ноту ироније), експерименти in vivo… По завршетку чекају ме уобичајене кућне обавезе – научник и домаћица.
Како прича наша Јелена, одувијек су је привлачиле природне науке, биологија, хемија, физика, а у оптицају је била чак и психологија… Али оног тренутка када је открила читав нови свијет унутар ћелија просто ју је призвао себи и знала је да је то оно чиме жели даље да се бави.
– Преломни тренутак се догодио у четвртом разреду средње школе, када сам за изборни предмет одабрала молекуларну биологију и генетику. Остала сам фасцинирана једним читавим новим свијетом унутар нас самих, наших ћелија. И гладна за знањем и још бољим разумијевањем истог. Основне студије из области биологије пружиле су ми врло широк спектар знања из разних области и додатно усмјериле управо овдје гдје сам сада. Имала сам заиста дивне професоре и неки од њих су оставили посебан траг својом стручношћу и људскошћу изнад свега. Сво знање које носим са собом сигурно ће наћи своју примјену у мом даљем раду, без обзира на то што можда неке од тих области тренутно нису у ужој сфери интересовања.
Никада јој није био проблем низати највише оцјене, окитити се титулама Ђака генерације, а онда је подигла љествицу за степен више и као студент биологије уз просјек 9.88 постала најбољи студент Природно-математичког факултета Универзитета Црне Горе у Подгорици.
– Та част припада перфекционисти у мени. Никада нисам учила зарад признања, то је увијек било мотивисано жељом да заиста разумијем то о чему говорим. Али када оно дође као показатељ да се исто вриједнује испуни вас осјећај поноса. Била сам почаствована јер је поред многих одличних студената додијељено баш мени. Дало ми је додатни подстрек и заправо утицало на то да се усудим уопште и покушати са пријавом и полагањем пријемног испита на Сапиензи.
Већ наредне 2019. године стиже и признање Општине Херцег Нови и Секретаријата за културу и образовање за најбољег студента у свом родном граду.
– Ово признање има посебно мјесто у мом срцу, и то говорим најискреније. Заиста сам захвална свом граду и Општини на свој подршци коју ми пружају. И додијељено ми је баш дан пред пут и почетак новог академског поглавља што је имало посебну чар. Мој град вјерује у мене. Како бих ја могла сумњати?
Том снагом и одговорношћу према себи и породици чија је подршка била најснажнији темељ побјеђивала је даље, дан по дан, рушећи једну по једну препреку.
– Студије су изазов саме по себи, а када уз то додамо и другу државу, језик, удаљеност од породице и свих драгих људи, то са собом носи додатне потешкоће. Морам признати да када сам тек стигла овдје, са првим лекцијама на италијанском који је тада звучао као када пустимо гласовну поруку на 2x, да постоји опција било би и 5x, било је тешко не помислити на повратак. Али дуговала сам свима који су вјеровали у мене, дуговала сам себи, да макар покушам. И драго ми је да јесам, јер након првобитног помало застрашујућег утиска врло брзо сам се адаптирала, истовремено учила језик и полагала испите. Било је изазовно али ме је додатно обликовало далеко изван само академског аспекта. Оно што је чест проблем студената јесте пронаћи баланс, посветити се и другим стварима ван факултета. Уз лабораторију то постаје знатно теже али није немогуће. Највећи изазови са којима сам се суочавала последњих година биле су разне животне околности које те заправо науче да увијек мораш издвојити вријеме за себе, ако желиш другима помоћи прво ти мораш бити добро.
„Живот је оно што нам се догађа док ми планирамо будућност.” – преноси нам наша Јелена један о животних цитата и открива да је сасвим сигурно за наредни период само једно – покушаће да да допринос науци и знање примјени на најбољи начин.
– Нацрти су увијек ту, израђени оловком, имам циљ пред собом али остављам отворене могућности доласка до њега. Ни ово гдје сам сада нисам планирала, постоји нека љепота у томе да нам се преломни тренуци у животу неочекивано појаве. Оно што могу рећи јесте да желим дати свој скромни допринос науци и стечено знање примјенити на најбољи могући начин.
Њеним стопама ће сигурно неки од нових младих генерација Новљана и Новљанки, а свима поручује да згрaбе своју шансу и не одустају.
– Не пропуштаје ствари које би могле постати велике само због тога што би такође могле бити и тешке. Много већу тежину има питање “шта би било кад би било” од било каквог потенцијалног неуспјеха. Јер шта ако успијеш?
Ни град попут Рима ипак се не може мјерити са Боком, јер море има чари којима те зароби и силно мирише на завичај.
– Још како недостаје Херцег Нови. Бројим дане када ћу поново доћи. Рим је прелијеп али Херцег Нови има моје срце. Често помислим како све што ми треба након напорног дана јесте једна шетња поред мора, сладолед на Шкверу и звук таласа да се поново осјетим својом, казала је Новљанка Јелена Вукасовић, мастер биотехнологије у медицини на Универзитету Ла Сапиенза у Риму.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Јелена, хвала што чините добро за цијело човјечанство и срећно у освајању нових знања!
ПС: Град и даље силно вјерује у све вас!
