Са свјетских универзитета, гдје млади Новљани и Новљанке сигурно владају и стичу образовање до најпрестижнијих звања, враћамо се причом у Херцег Нови, град из којег су сви они потекли и град који у својим њедрима гаји „неке нове клинце“ спремне да остваре снове и наново освоје свијет. За њих ће се тек чути, они ће тек постати Свјетски а новски, они ће тек проносити славу и причу о једном граду и једној школи из које су кренули даље да свима покажу какве младе, образоване, паметне људи има Херцег Нови – најбољи на државном такмичењу, ученици гимназије СМШ Иван Горан Ковачић – Лара Ковачевић, Зорица Кнежевић и Радован Миловић. Ово су њихове приче!
Загосподарила је Црном Гором као најбоља у веома великој и јакој конкуренцији у знању из енглеског језика и још једну најсјајнију награду донијела у своју школу и свој град. И то је само дјелић онога што склапа у свом животном мозаику уз глуму, Авенир и учење француског језика, уз дружење, писање, режију, а тек шири своје видике и креће даље – матуранткиња гимназије Новљанка Лара Ковачевић.
Свему нађе веселу страну, док пише и ствара, кад одглуми по који скеч који је настао баш тог тренутка, диви се умјетности, позоришту и на духовит начин описује да је задовољна што је првакиња државе али да такав стрес радо оставља наредним генерацијама. Док су ишчекивани коначни резултати, честитке су већ пристизале.
– Осећај је чудан – појавио се ,,синдром уљеза“; људи су кренули да ми честитају са свих страна, што је било лепо, морам рећи да ми је тај ниво пажње нов. Сам испит је био тежи од било ког до сада, и чињеница је да никад нисам горе урадила тест из енглеског језика, али с обзиром на тежину на коју су се жалили и професори из Подгорице, било је сасвим солидно. Период између писаног и усменог дела је био најтежи; већину времена тај усмени је само формалност, али у исто време сам се осећала као да ми није било дозвољено да одахнем док се све није завршило и моје име је стајало поред речи ,,Прво мјесто“. Драго ми је што ми је ово било последње државно такмичење јер, премда сам захвална за прилику и признање, не бих желела да опет пролазим кроз нешто овако. Желим млађим генерацијама сву срећу након што ја изађем из конкуренције, они су мало паметнији од мене када је тај стрес у питању.
Тренуцима успјеха претходио је марљив рад са менторком проф. Аницом Радан, ваљало је прећи дио који се односио на граматику.
– Она је одличан ментор – увек је била доступна за било какве недоумице и била је подршка од самог почетка, када то ни самој себи нисам била. Највише смо радили на граматици и вокабулару јер су ми то биле најслабије тачке, користиле смо све доступне материјале и захвална сам јој на целом процесу.
Уз њено име увијек ће стајати успјех који је постигла као гимназијалка, али сасвим сигурно и још много тога јер ова млада Новљанка подједнако воли позориште, француски језик, писање…. Све се полако увлачило у њен живот и љубав је непримјетно расла.
– Нисам ни схватила да постоје док једног дана нисам помислила ,,Како бих ја живела без ових ствари?“ Одговор у том моменту је био, никако. Први пут сам глумила у представи још у вртићу, затим у Креативном центру Авенир, онда опет у Херцегновском позоришту, па опет у Авениру и на крају у средњој школи. Глума је постала део мене, волим је и ценим све глумце које сам имала привилегију да упознам. То су уметници које пречесто занемарујемо.
Креативни центар Авенир приближава француски језик и културу деци управо кроз глуму и сличне пројекте којима обележавају Дане Франкофоније. Према неким исказима, ја француски језик учим већ дванаест година. Авенир је обликовао моје детињство и живот, пружио ми је прилике које у мом узрасту не бих другачије имала. Светлана Чолак-Антић, оснивач Авенира, увек је веровала у мене и осталу децу и радила је апсолутно све да би нам показала свет, а и да би показала нас свету. Француски језик сам заволела јер имам велику љубав према језику; привлачи ме развојна путања једног језика, како је од нечега нама готово неразумљивог дошао до облика који заузима данас. Језик је моћан и разумевањем бар једног од стотина који постоје, и сама се осећам моћније.
Воли да пише, каже наша Лара и додаје да је одувјек хтјела да напише сатиричну колумну, а ту жељу су јој недавно испунили професори књижевности па је са другарицом успјела да доскочи и овом изазову.
– Волим хумор и волим да развијам свој смисао за комедију и шале. Често помислим како ја у ствари увек у неком моменту глумим; са друштвом ми се често деси да упаднем у неки лик који у тренутку измислим и изведем кратак скеч који они помно слушају. Мада то сам радила много више у основној школи. Волим да се претварам да пишем материјал за станд-уп наступ и увек говорим родитељима да ако факултет пропадне, ту могу да очекују да ћу се опробати.
Баш у том духу одговара и на наше питање како све постиже с обзиром на то да је гимназија захтјевна школа.
– Смела је претпоставка да постижем (мала шала). Људи су знали да се изненаде када чују да се борим да одржим просек изнад 4.0, ја никад нисам крила да нисам најбољи ђак. У суштини, ја сам задовољна својим успехом у школи, премда ми често замерају и професори и родитељи да бих могла више. Али уз све остало што покушавам да радим, морам да направим баланс. Давно сам се одрекла идеје да будем лучоноша и докле год могу да испливам на површину након свега што ми живот пружи, ја сам задовољна.
Свака активност у наставним и ваннаставним тренуцима значила је упознати неког новог, а међу њима испливали су они које препознаје као своје узоре.
– Сад ми је непријатно, бојим се да се неко не увреди ако га изоставим. Већ сам поменула Светлану Чолак-Антић, којој се дивим, ево читаву деценију; она је имала тако буран и инспиративан живот, да некоме испричам све што знам не би ми веровали да је то само једна жена. Знала сам да јој завидим што је тако јака и пуна енергије у моментима када би многи посустали. Она као да ни не зна за ту реч. И чак поред свега што јој је живот приредио, она је ту за све друге у Авениру, пуна разумевања и подршке. Пре нешто година заправо ми је она прва рекла да ме види као доброг психолога, и почаствована сам што ме је пронашла у својој професији.
Поред ње, постоје многи који су ме подржавали и били ми инспирација кроз живот: Мирела Шћасни, моја прва професорица певања, о којој бих исто могла да дужим. Професорица Слађана Самарџић, која ме је приметила у трећој години средње школе, релативно касно у односу на остале, али од тада ми је константно ветар у леђа и неко кога ћу памтити до краја живота. Толико инспиративних и дивних људи сам срела, набрајала бих их сатима, али ево шачица која ми пада на памет: Сташа Копривица, вероватно најмлађа у овој групи, незаборавна Тања Бошковић, Вишња Косовић и Витка Вујиновић, професори и наставници који су се истицали кроз моје образовање. А морам да одам признање и својим родитељима, који су ту јелте од самог почетка.
Планови су ту, спремни да буду остварени и без сумње, ова млада Новљанка ће им лако доскочити.
Авенир ми је дао прилику да се опробам у режији кратког комада на француском- ,,комадића“, ако се може рећи. Хтела бих да видим како ми то паше. Ако се то оствари у догледно време, очекујте да ћемо опет причати. Осим тога, само ћу пробати да се снађем у овом животу новопечене одрасле особе: факултет, селидба, и друге бриге које делим са вршњацима. Волела бих да макар донекле наставим да стварам, али ћу морати да видим колико је свет спреман за то. Уосталом, никад нисам сасвим сигурна који су ми планови- дан по дан, па ћемо видети. Не бих волела да поставим превисока очекивања, тако да остављам Вас, а и себе, у неизвесности.
Будите добри људи – то је Ларина порука свима, и млађима и њеним вршњацима али и свима нама.
– Овај свет је збуњујућ, застрашујућ и луд, али потрудите се да га разумете. Поштујте старије, а и млађе, радите оно што волите и не бојте се да излазите из калупа. Најбитније је да је овај живот један, радите шта год пожелите докле год тиме не повређујете себе и друге. Не одбијајте нова знања и прилике, и пробајте да промените слику коју људи имају о овој земљи и овом народу. А ако имате мало слободног времена, пробајте да учините нешто да би овај свет био мало боље место за ваше наследнике, поручила је матуранткиња гимназије Лара Ковачевић.
Још једна млада mademoiselle попела се на високо постоље на државном такмичењу и освојила треће мјесто у знању из француског језика. Полако је откривала своју љубав према овом језику и усавршавала га, а потом га спојила са још једном пасијом – биологијом, па ће сасвим сигурно наредна прича о њој бити са неког мастера из биологије у Француској. Она је матуранткиња гимназије Новљанка Зорица Кнежевић.
Успјех на државном такмичењу испунио ју је задовољством и поносом, донио прегршт честитки и породице и пријатеља, школе, Авенира, али и ужитка јер је француски језик нешто у чему ужива, нешто у чему ће наставити да се усавршава и напредује, прича наша Зорица.
– Нарочито волим тренутке када имам прилику да разговарам са нативним говорницима француског језика пролазећи тргом или другим дијелом града, који обично у предсезони врви од туриста, међу којима буду и бројни гости из Француске.
Испит на такмичењу је био, рекла бих, за нијансу тежи у односу на прошлу годину, када сам пробила лед пријавивши се по први пут на неко такмичење у знању. Али, како сам већ имала одређено искуство и познат осјећај како је бити тамо и представљати свој град и своју школу, трема је ове године била мања у односу на прошлогодишње такмичење.
Док сам ишчекивала резултате, била сам јако узбуђена, пошто сам на основу резултата писменог дијела могла претпоставити да постоји могућност да будем у прва три мјеста. Зато сам била и под интензивнијим притиском како се приближавао усмени дио, али је моје самопоуздање било чвршће, захваљујући честим разговорима са породицом Француза, који су почели прошле године, у оквиру Креативног центра Авенир у коме је мој таленат за француски дошао до изражаја када сам одлучила да се упишем.
Ужурбано се припремала тек недељу пред почетак, премда, како каже, језик је посебна област знања, која се сваког дана мањим или већим радом и разговором надограђује.
– Професорица Споменка Мишељић и ја нисмо нешто нарочито много радиле, она ми је разјаснила неке нејасноће током редовних часова у школи, а знање је све вријеме надограђивано редовним часовима у школи и у Авениру, прво у оквиру групе професорице Јелене Перишић, а сада у оквиру групе коју подучава Милош Аврамовић.
Такође бих овим путем жељела да се захвалим професорици Јелени, која ме је прошле године припремала за такмичење, одржавајући ми приватне часове у Авениру када год је била у могућности. То ми је неизмјерно помогло и пружило ми одређене основе у знању које су ми биле од велике користи у каснијем раду.
Тренутак када су резултати постали коначни означио је да је вријеме за радост, честитке и задовољство.
– Родитељи и браћа су били јако поносни, првенствено због моје жеље да се посветим овом језику и због мог сопственог задовољства својим успјехом, пошто сам иначе неко ко је поприлично самокритичан. Пријатељи и породица су ми били велика подршка у остваривању успјеха, јер, шта је човјек ако своју срећу и испуњеност нема са ким да подијели, са ким да се радује због тога.
Француски је језик Зорица учи од шестог разреда и увијек је био, како каже, само обичан предмет као и сви остали који је захтијевао одређено вријеме да му се посвети. „Искренија“ љубав према њему почела је у трећем разреду средње школе.
– Тада сам одлучила да желим да имам неке ваннаставне активности, пошто сам се раније увијек бавила или неким спортом или фолклором, али никада нисам помислила да бих могла да се посветим тој интелектуалној страни себе. У октобру сам присуствовала једном часу у Авениру и видјела да су њихови часови јако занимљиви и да ми уствари јако добро иде. Професорица Јелена ме је у великој мјери мотивисала да наставим да учим и истражујем овај језик, који је за мене заиста нешто посебно. И ево, данас га учим у оквиру групе коју води Милош Аврамовић, а до сада сам са својом претходном групом полагала испите за нивое А2 и Б1.
Када се нешто воли, није тешко наћи начин да се то и оствари, па тако и наша Зорица марљиво ниже успјех у гимназији и ваннаставним активностима.
– Гимназија доноси са собом много одрицања, рада и труда, али сматрам да је учење само једна техника у којој се усавршавамо током цијелог живота и откривамо у чему смо добри, а на чему требамо да порадимо. Такође, добра организација и планирање дневних активности је нешто што је кључ сваког успјеха, али и истрајност и снага карактера која нам је потребна да бисмо одрадили све што испланирамо. Живот нас врло често избаци из колосјека и докаже нам да све не може бити онако како смо замислили, али се зато увијек водим мотом да „Оно што можеш завршити данас, не требаш остављати за сјутра“, па се увијек трудим да сваког дана учим редовно и што прије завршим обавезе.
Немојте помислити да не остаје времена за дружење, пријатеље, спорт…
– У слободно вријеме волим да шетам са пријатељима када су лијепи дани, да читам књиге, пишем, возим ролере, идем на било какве активности везане за Авенир, тренирам…Раније сам се увијек бавила неким спортом-гимнастиком или одбојком, али сам сада одлучила да идем на тренинге у теретани, пошто више одговарају мојој дневној организацији и генерално мом темпераменту. Такође много волим да проводим вријеме са браћом и братанићем, пошто ме њихов ентузијазам увијек орасположи и да ми енергију за наставак дана.
Баш ту, у кругу породице, станује њена највећа подршка
– Моја највећа подршка је моја породица, али такође и професори који су јако посвећени свом раду и томе да нас на прави начин науче градиво, али прије свега правим и истинским вриједностима у животу које ће увијек стајати на пиједесталу. Пријатељи су јако битан сегмент мог живота, особе које су увијек ту да ме орасположе и подрже.
Моја два старија брата су особе које су увијек ту за мене и увијек се труде да ме разумију и помогну ми, иако је разлика у година међу нама поприлично велика.
Рекла бих да су мој највећи узор управо њих двојица, племените и емпатичне особе од којих ћу увијек имати много тога корисног да научим и усвојим. А од професора који ми предају у школи, вољела бих да поменем професорицу Ану Мирјачић и професорицу Славицу Жорић, које су ми велики узори у сваком погледу, и као професорице, и као велике и племените особе.
Остати свој, добар, искрен, племенит и у тренуцима када друштво намеће сасвим другачији систем вриједности, то је оно што поручује својим вршњацима, али и свима онима који тек долазе у средњу школу.
– Младе бих вољела да подсјетим на једну реченицу из „Малог принца“: On ne voit bien qu’avec le coeur, l’essentiel est invisible pour les yeux – Само се срцем добро види, суштина је очима невидљива. У данашењем времену, када се некадашњи систем вриједности полако урушава и гази, битно је сачувати свој идентитет и остати свој, остати добар, искрен, племенит, никада се не мијењати ради некога ко жели да нас промијени без валидног разлога и увијек се трудити да тежиш вриједностима доброте, искрености, поштења, емпатије и марљивости.
Наредни дани значиће марљиву припрему за пријемни испит, а потом ће за њу почети једно ново поглавље у животу уписивањем Биолошког факултета у Новом Саду.
– Вољела бих да у току студија одем на размјену студената у Француску, пошто је мој избор био између француског језика и биологије, али сам ипак одлучила да спојим те двије области знања, па да можда завршим мастер студије у Француској или нешто у том правцу, али отом потом, испричала је матуранткиња гимназије Зорица Кнежевић.
Попут Демостена, Цицерона, Аристотела, Лисије, стасава сјајан бесједник нашег доба. И није то тек тако само испричати нешто, треба натјерати другога својим умјећем да те саслуша, убједити га и оставити сјајан утисак. Он је то успио и освојио треће мјесто на државном такмичењу у бесједништву – матурант гимназије Новљанин Радован Миловић.
Склопиле су се љубави према позоришту, стрип фестивалу, доброј музици, ма умјетности уопште, али је највећи „кривац“ добре бесједе био она који је био и тема и инспирација – Радованов дјед.
– Осјећам се веома почаствовано што сам међу најбољима у држави у овој античкој дисциплини. Конкуренција је била веома квалитетна тако да сам још помоснији на овај успјех. Такмичење се одржавало у СМШ „Данило Киш“ у Будви. Било је око 25 такмичара који су представљали своје бесједе у два наврата. Било је заиста квалитетних радова који су се бавили веома широким спектром тема. Жири је доносио одлуку на основу оцјена различитих сегмената једне бесједе (садржај бесједе, начин говора..).
Спремање је било веома спонтано и импровизовано, прича даље наш Радован.
– Проф. Ана Мирјачић, која ми је била ментор, ме је само обавјестила да ме је пријавила на школско такмичење. Тада сам представио дио текста који сам говорио на Дану школе прошле године. Када сам прошао на државно, које је било мало захтевније, одлучио сам да напишем сопствени текст на приједлог проф. Мирјачић. Нисмо имали много времена за спремање и текст са којим сам се представио у Будви сам написао дан пред такмичење тако да нисмо стигли да направимо ни минималне корекције.
Увијек сам осјећао љубав према позоришту и јавном говорништву тако да сам радо прихватио понуду професорице да се опробам у овој дисциплини у којој, морам да признам, нисам имао много искуства. Али сада након што сам се опробао сигуран сам да се бесједништво и ја нећемо тако лако раздвојити.
Током наступа све је веома важно и бесједа не може бити комплетна без једне од компоненти.
– Најважнији је начин представљања и говора, јер ово је ипак облик јавног говорништва тако да је кључна ствар држати пажњу публике. У суштини узалуд вам квалитетан текст ако не знате како да га представите публици.
Радован је показао да зна и умије и да има добар текст и да га представи како треба. У томе му је сигурно помогло и то што много воли позориште па је и трема само додатни фактор да на сцени све испадне баш како треба.
– Позориштем се бавим од малена и оно је такође моја љубав. Позитивна трема је увијек присутна јер ме она гура да будем што бољи и да дам све од себе. Та трема чини све још забавнијим јер осјећај након добро одрађене представе је незамјењив.
Умјетност, природа, добра музика, пријатељи…. низ се наставља и свуда треба стићи и у свему уживати, такав је наш Радован.
– Веома активно се бавим извиђаштвом, у организацији сам Херцегновског стрип фестивала, повремено сам ангажован на другим фестивалима као што су Hype i Sea Dance, волим да проводим вријеме у природи кампујући, шетајући, возећи бицикл, наравно обожавам да проводим вријеме са својим пријатељима и породицом, од којих сам научио гомилу ствари које сада знам. Дуго сам био и члан Креативног центра Авенир. Све треба постићи и у гимназији, али некако се сналазим. Није баш лако када кренемо са оцјењивањем у школи али вриједи помучите се ако је награда искуство које добијам бавећи се свим стварима које ме занимају. Професори имају разумијевања тако да, све у свему, уз мало труда може све да се постигне.
А вјетар у леђа дају породица и пријатељи, најискренија подршка и највећи узори.
– Мој ђед је и био тема и инспирација за бесједу, њему дугујем много тога и једноставно је било неизбјежно да га споменем у свом тексту. Узор такође видим и у бројним научницима и писцима, нарочито у Николи Тесли.
И њега, као и његове претходнице, очекује упис на факултет на шта ће се сада највише фокусирати.
– То је тренутно једина извјесност, што се умјетности тиче још увијек ми остаје као хоби и љубав којој ћу се радо враћати. Младима бих поручио да остану млади што дуже могу и да уживају у животу док раде ствари које желе јер једино тако ће бити истински срећни. На нама остаје будућност и треба да се потрудимо да је направимо што бољом, а ако већ морамо да се носимо са толиком одговорношћу можемо бар да уживамо у животу, закључује причу матурант гимназије Радован Миловић.
Млади, вриједни, учени људи увијек чине да смо сви заједно, као град и заједница, поносни на њих и на њихове успјехе. Ларо, Зорице, Радоване, хвала вам и срећно у освајању нових знања!
