Са тугом је у Херцег Новом примљена вијест да је јуче у 78. години, преминуо дугогодишњи уредник играног програма ТВ Београд и главни уредник умjетничког програма РТС, професор филмског и телевизијског сценарија на катедри Драматургије Академије умjетности, Милован Витезовић, велики пријатељ града и грађана Херцег Новог.
Писао је пјесме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига, међу којима су најпознатије: „Шешир професора Косте Вујића“, „Лајање на звезде“ (28 издања), „Милена из Кнез Михаилове“, „Света љубав“, „Хајдук Вељко Петровић“,“ Европске године кнеза Милоша“, „Чарапе краља Петра“, „Симфонија Винавер“, „Синђелић се са сунцем смирио“, „Принц Растко“, „Булерлеска у Паризу“, „Кад је невен био сунце“, „Госпођица Десанка“ и друге.
Оставио је значајан траг у српској култури, а памтићемо и бритке афоризме објављене у књигама „Срце ме је откуцало“, „Мождане капи“, „Мисларица“, „Луди драги камен“, „Човече, наљути се“, „Витешки кодекс“.
Збирке пјесама за дјецу: „Ја и клинци ко песници“, „Ђачко доба Шумарице“, „Ђачко доба“, „Наименовања“, „Изабрано детињство“, „Мој деда је био партизан“, „Како подићи небо“, „Детињство памети“.
Телевизијске серије: „Где цвета лимун жут“, „Краљевина Србија“, „Кнежевина Србија“, „Димитрије Туцовић“, „Вук Караџић“, „Онда лоле измисли пароле“, „Ђачко доба“, „Снохватице I и II“, „Шешир професора Косте Вујића“, „Срећни људи“.
Био је чест гост Херцег Новог. У граду који је волио није се само одмарао, стекао је велики број пријатеља и сарадника, придруживао се и осмишљавао културне програме. Када је 1994. године Јанко Брајковић организовао први Сајам књига у Игалу, Милована Витезовића је именовао за предсједника умјетничког савјета. Дијелио је са Брајковићем и снажно подржао тада помало необичну идеју о сајму књига под отвореним небом, али она на Тргу од књиге, на Белависти, успјешно живи и данас.
Међу Витезовићевим херцегновским пријатељима био је Душан Костић, а са њим је радо посјећивао школе у нашем граду, посебно ОШ „Дашо Павичић“ у вријеме док су директори били Здравко Беко и Жарко Мандић. Из те сарадње остали су његови сусрети и разговори и са ученицима записани у школском листу „Свитања“ који је Витезовић пажљиво пратио, а оне који су у стварању часописа учествовали неријетко стручно оцјењивао и срдачно хвалио.
Херцег Нови памти његов наступ у препуној Дворани Парк, 2004. године, на промоцији његовог романа „Чарапе краља Петра“. О том и другим боравцима у Херцег Новом је, између осталих, писао и Жарко Мандић, у својим прозним сјећањима.
Такође у Херцег Новом и Требињу прије седам година, са великим симпатијама је примљен његов рад о херцеговачком Војводи Луки Вукаловићу, гдје је зналачки описан познати народни трибун из 19. вијека и његов боравак у Суторини и Херцег Новом, односно Требињу и његове посјете Цетињу, односно његов одлазак у Русију.
Милован Витезовић је добитник других бројних признања, међу којима је руско одликовање „Златни витез“, а одликован је и Орденом Светог деспота Стефана и Орденом Светог Саве другог степена.
Његове књиге су превођене на њемачки, енглески, румунски, француски, италијански, словеначки, македонски и друге језике.
Херцегновска филмска публика, али и публика региона сврстала је међу антологијске филм „Лајање на звезде“ за који су сценарио писали Витезовић и Здравко Шотра који потписује и режију. Филм је на Канли кули доживио овације, а генерације средњошколаца и данас изговарају реплике из овог ведрог, питког остварења па и ону “ ја верујем само у љубав на први поглед“. Витезовић и Херцег Нови завољели су се на први поглед, а он је трајао све до Витезовићевог одласка. Над Новим остаје његова звијезда и наше сјећање.
