Причање о положају жена с инвалидитетом у Црној Гори није само прича о остваривању политичких, економских и социјалних права, већ о идентитету и прихватању себе, поручено је на јавној дебати Иницијативе младих с инвалидитетом Боке (И МИ Боке).
Извршна директорка И МИ Боке, Мирослава-Мима Ивановић, на јавној дебати „8. март у свјетлу права жена с инвалидитетом”, подсјетила је да је у покрету за права ОСИ активна од 17. године, наводећи да од тада говори да је особа с инвалидитетом.
„Тек прије пар година сам почела да говорим да сам жена с инвалидитетом. То говори да сам требала да прођем један дуги процес трагања за интегритетом, рада на себи, да од себе пређем у личност са свим својим својствима. Зато ми је требало храбрости“, рекла је Ивановић.
Сматра да препознавање себе као жене с инвалидитетом у Црној Гори велика одговорност.
„То се ријетко чује. То значи рушити стереотипе, предрасуде и табуе, значи бити предводница једног огромног броја жена које су скривене, које се не виде, које ћуте и које не говоре о својим потребама“, истакла је Ивановић.
Сматра да причање о положају жена с инвалидитетом у Црној Гори није само прича о остваривању политичких, економских и социјалних права жена.
„То је прича идентитета, једна прича прихватања себе и развијања себе у личном. То је прича која са собом носи много аспеката“, рекла је Ивановић.
Она је, представљајући истраживање о насиљу и дискриминацији над женама, ђевојкама и ђевојчицама с инвалидитетом и видовима подршке која је потребна њима и њиховим породицама, казала да је у истраживању учествовало 30 жена и ђевојака с инвалидитетом као и чланови њихових породица.
„Истраживање је показало да је 55 одсто ђевојака и жена с инвалидитетом завршило средњу стручну школу, док их је 30 одсто завршило вишу стручну спрему. Такође, њих 55 одсто је запослено у НВО сектору, а свега их је четири одсто на руководећим позицијама“, рекла је Ивановић.
Указала је да свега 18 одсто жена и ђевојака с инвалидитетом живи самостално, док 82 одсто живи у породици.
„Многе од њих дијеле своја средства са породицом, али проблем представља да 15 одсто њих нема могућност да самостално одлучује гђе ће њихови приходи ићи. Чак 41 одсто испитаница је рекло да нема довољно средстава да покрије све своје животне потребе укључујући и оне које се тичу инвалидитета, као што су помагала, приступачан превоз, итд Тај проценат је код чланова и чланица породица дупло мањи, 20 одсто, али овај код жена и ђевојака забрињава“, казала је Ивановић.
Истакла је да 41 одсто ђевојака и жена с инвалидитетом немају потребу за помоћи друге особе у задовољавању својих основних животних потреба, док је њих 59 одсто рекло да им треба.
„За 41 одсто ђевојака и жена с инвалидитетом помоћ пружа породица, 18 одсто персонални асистент који пружају помоћ за вријеме трајања пројекта. Кад смо питали испитанице којима је потребна помоћ да ли би користили персоналну асистенцију да је она финансирана од стране државе или локалне самоуправе, 78 одсто је рекло да би, 22 одсто да не би“, рекла је Ивановић.
Казала је да је 44 одсто испитаница је рекло да не иду редовно код гинеколога, наводећи да су неки од разлога страх, негативна искуства са љекарима других струка, али и дискриминација која постоји, као што је неприступачност.
Говорећи о препорукама које су проистекле из фокус група, Ивановић је истакла да се жене и ђевојке с инвалидитетом тешко отварају да говоре о искуствима насиља, да је потребна едукација релевантног кадра како би се обезбиједио сигуран и повјерљив амбијент за пријаву насиља, као и да је потребно прилагођавање постојећих и оснивање специфичних услуга за жене с инвалидитетом: СОС линије, психолошка подршка, итд.
„Потребно је основати Ресурсни центар за подршку релевантним институцијама и организацијама у смислу стручних знања и техничко административних ресурса“, додала је Ивановић.
Државни секретар Министарства правде, људских и мањинских права, Бојан Божовић, истакао је да степен заштите људских права зависи из више углова и више различитих основа.
„Прво, потребно је да изградимо институције. Друго, потребно је да створимо адекватне правне механизме које ће примјењивати те институције. Оно што је најважније, поготово кад говоримо о савременом контексту, то је да створимо довољан ниво свијести код сваке одговорне особе да нити у једном моменту не заборавимо на оне који су највише дискриминисани“, рекао је Божовић.
Поручио је да одговорност свих мора бити већа и снажнија, у супротном, како сматра, ићи ћемо уназад.
Шефица Ођељења за медије и културу Амбасаде САД у Подгорици, Никол Галагер, оцијенила је да, иако је посљедњих година остварен битан напредак у борби за једнакост, жене су и даље недовољно заступљене у многим сферама живота.
„Нажалост, ђевојке и жене с инвалидитетом су једна од најмаргинализованијих категорија друштва. Особе женског пола су саме по себи сматране мање вриједним у патријархалним срединама, а жене с инвалидитетом се суочавају са још горим третманом“, упозорила је Галлагхер.
Оно што је додатно забрињавајуће је, како сматра, чињеница да жене и ђевојке с инвалидитетом често виде себе очима средине која их обезвређује, а да притом, како је навела, нису свјесне да су жртве дискриминације и насиља.
Галлагхер је подсјетила да САД предузимају конкретне мјере за побољшање положаја жена.
Током Панела „Како сузбити вишеструку и интерсекцијску дискриминацију жена с инвалидитетом у црногорском друштву?” генерална директорица Директората за заштиту и једнакост лица са инвалидитетом у Министарству правде, људских и мањинских права, Александра Поповић, подсјетила је да је Влада недавно завршила процес избора чланова Савјета за права лица с инвалидитетом, који ће, како је појаснила, примат дати правима ОСИ.
„У плану нашег ресора је доношење новог Закона о забрани дискриминације. Радна група је радила на првом нацрту тог акта. Посебна пажња је посвећена формулисању интерсекцијске дискриминације и додатном ојачавању вишеструке дискриминације кроз теже облике дискриминације“, навела је Поповић.
Државни секретар у Министарству финансија и социјалног старања, Јанко Одовић, сматра да систем бодовања пројеката мора да се промијени кад су у питању пројекти који се финансирају из буџета.
„Оно што је системска грешка из претходног периода и која мора да се промијени је да независни процјењивачи често немају специфична знања из конкретне области, а оцјењују неки пројекат“, навео је Одовић.
Оцијенио је да је потребно стварање јединственог тијела за вјештачење, наводећи да ОСИ мора да прође 30 комисија би се утврдио степен инвалидитета.
„Зарад тога покренули смо инцијативу да се законска регулатива прилагоди у том смислу, да видимо како је то ријешено у окружењу и ЕУ“, рекао је Одовић.
Главна савјетница у институцији Заштитника људских права и слобода, Дина Кнежевић, казала је да у посљедњих неколико година долази до пораста броја притужби од ОСИ.
„Повећање броја притужби не значи ни повећање броја дискриминација, већ и повећање свијести и знања о правима ОСИ“, рекла је Кнежевић.
Указала је да у Институцији омбудсмана у погледу предмета који се тичу насиља у породици, није било ниједне притужбе која се односила на насиље у породици а која је имала за жртву ОСИ.
Током дискусије, посланица Грађанског покрета УРА Божена Јелушић, рекла је да од ове године први пут постоји покушај имплементације програмског буџета и у њему родно одговорно буџетирање, наводећи да ту види прилику да се препознају жене с инвалидитетом.
Јавна дебата је одржана у склопу пројекта који је подржало Министарство правде, људских и мањинских права, а налази истраживања су произашли из пројекта који финансира Амбасада САД-а.
ИЗВОР ПР ЦЕНТАР
