Сувомеђа је само један од облика сувозида, технике слагања камена који је својствен Медитерану и осим што представља дио културне баштине, треба га искористити и као значајан туристички производ, истакао је археолог Жељко Старчевић говорећи о овом облику градње на вечери названој „Чувари камена“, која је одржана синоћ у Павиљону Градске музике.
Вјештина градње на суво је 2018. године званично уписана у УНЕСКО-ву листу нематеријалне културне баштине човјечанства, али међу подносиоцима иницијативе није било Црне Горе.
– Није то пресудно важно, али стиче се утисак као да нас то не занима. Надам се да ће нас занимати јер има потребе за тим пошто је то и дио културе овог поднебља али и економије.
Враћајући се причом у пређашње вријеме, када је овај вид градње био заступљен, објашњава да су људи обрађивали камен јер није било другог материјала.
– Нису сви били заљубљени у обрађивање камена, него је само тај материјал био доступан. Лијепо је имати емоцију према обради камена и сувозиду, али то није суштина већ практични разлози са нешто осјећаја за естетику, мада тај дио данас често изостаје.
Појаснио је да су сувомеђе само један од облика сувозида, али је управо тај облик најприсутнији на нашим просторима. Кућерице, кажуни, трули, дуње – све су то називи за сувозидне грађевине округле основе и без икакве друге потпоре осим камена. Стабилност се постиже техником слагања која је позната још из праисторијских времена.
– Последњи изграђени објекат овом техником на нашим просторима, мени познат, је из педесетих година прошлог вијека и то је бистјерна Гаја Муришића на Врбању. Стоји и дан данас и атракција је за све посјетиоце.
Економичност, брза градња, прилагодљивост, заштита животне средине – само су неке од предности које нуди овај вид градње, казао је Старчевић.
– Бетонски зид пуца и сруши се, а оваква међа се прилагођава клизању и лако га је опет поправити и президати. Свака промјена, пошто није тврдо везивање, може се лако разградити, нема отпада, нема загађења јер индустрија цемента је један од главних произвођача угљен диоксида. Уједно, сувомеђа омогућава и станиште разним живим бићима. Дакле у екосистему сувомеђа има своју улогу, није мртав простор. Даље, камен је са лица мјеста, није потребан транспорт што олакшава посао и има економски значај. Она се брзо гради, макета је направљена за 15 минута, данас мистификујемо да је то високоумни рад, а није него рутина која је била присутна практично код свих слојева друштва.
Посматрајући са историјског аспекта, тек будућа истраживања могу да покажу и докажу да ли су ове зидне конструкције, којих данас има поред појединих пећина, заиста из неких давних времена, објашњава Старчевић и додаје да су се пећине у залеђу Боке користиле за чување стоке.
– Пећине су још у праисторији биле ограђиване због безбједносних али и микро климатских услова. Поједине су археолошки локалитети. Велика пећина повише Врбања је праисторијски локалитет, имамо сувомеђу на улазу – навео је он.
Углавном се налазе на већим висинама, изнад 800м, изузетно и до 1000, односно у оним зонама гдје су данашња сеоска насеља.
Страчевић је казао да је сувомеђа била карактеристичка и за град до прије неких 50 година.
– Испод парка Боке налази се једна огромна, која је грађена када и некадашњи хотел. Дакле, није остатак него, како би рекли, „сељачког периода“. То је још увијек био начин како се гради оно што не мора да изгледа репрезентативно – прича Старчевић.
Додаје да квалитетнију сувомеђу имамо у Његошевој улици, преко пута „два лава“, као и преко пута Поште.
– То је аустроугарска градња, са мало другачијим, прецизнијим слагањем гдје се камен потпуно уклапа у други камен. Она је љепша али мало незгоднија за градњу.
Како је казао Старчевић, аустроугарски подзиди и надзиди су појам и вриједност коју би ваљало чувати.
-То се данас мјери у километрима, послије више од 100 година пропадања потребна је једна велика кампања да би се нешто од тога могло спасити, не само због саме грађевине, већ и због валоризације. Сутра се то може искористити кроз туризам, што је веома могуће остварити само је потребно имати визију, казао је он.
Најприсутнији су облик градње у предјелима гдје се становништво бави сточарством и пољопривредом, а терен експониран.
– Тада имамо терасасте њиве. Такви су наши Поди, па је ово насеље и добило име по томе: подиум – мјесто терасастих њива. Гдје је сточарство на отвореним пашњацима, ту је и данас присутно преграђивање. Међа је живи организам, тражи и допуњавање и дислоцирање, прати живот.
Једна врста сувозида, односно мокрозида су и мадраћи, гдје градња долази испод воде.
Причајући о економији и сувозиду, Старчевић опажа да је сувомеђа увијек рађена из неког разлога, војног, економског, никада није рађена само из љубави. Данас је то туристички значај, раније је био пољопривредно сточарски. Да би се покренули са мјеста, волонтерске радионице играју важну улогу, али, како је нагласио, битан је и економски моменат.
-Кроз волонтерске радионице можемо мотивисати људе, али то је само кап у мору. Мора постојати и економски мотив, јер не можемо имати замисао да ће саме волонтерске радионице све да ријеше. Оне могу само бити покретач да се ствари почну радити на вишем нивоу.
Додао је да туристи долазе због доживљаја Медитерана а културни пејзаж је везан за сувомеђе, терасасте њиве, козе, маслине…
-То је стереотип али је оно што их привлачи на Медитеран и што треба знати искористити, закључује Старчевић.
Организатор предавања је Ксенија Матовић, координатор програма културе у Павиљону Градске музике, а програм је подржала Општина Херцег Нови.
