МИЛИЦА И ДРАГИША БОЦА: ЗАДОВОЉСТВО JE ДАТИ ДОПРИНОС ХЕРЦЕГ НОВОМ

„Да  би Земља била чиста морамо се потрудити сви“  савјет је који изузетно поштују  чланови  познате херцегновске НВО „Не бацајте боце“, на чијем челу су сестра и брат, Милица и Драгиша Боца, данашњи саговорници рубрике „Срце бира Херцег Нови“.

Отварање и покретање НВО „Не бацајте боце“  било је за њих, како кажу,  спонтано и природно. Организација  је званично  регистрована у децембру 2019. године, а има за циљ да кроз едукације, акције чишћења и рад  чланова промијени свијест људи о заштити животне средине.  Додају  и да је то најмање што могу да  ураде за њихов  Херцег Нови.

Милица Боца (13. децембар 1990. године).  Завршила је Факултет за Менаџмент у Херцег Новом. Ради у породичној фирми  SKY SАТ.

Драгиша Боца (1. октобар 1987. године, Цетиње)  програмер  je a ради у фирми за развој и производњу телекомуникационе опреме „SKY SАТ“ у  Херцег Новом. Страствени је музичар и самоуки мултиинструменталиста који компонује и продуцира музику у свом студију – СТО1К.

Пише: Викторија Самарџић

НВО „Не бацајте боце“  покренули  сте са идејом  да пробудите свијест нашим суграђанима  да сачувамо  околину  и божанствену природу коју имамо.  Да ли је лако  доказати колико је овакав гест важан ?

Није лако утицати на свијест других људи и на мијењање навика. Трудимо се да не будемо досадни него да утичемо и инспиришемо примјером и за сада у томе успијевамо. Каже се, “далеко од очију, далеко од срца.” Људи мисле да ако смеће није видљиво да га и нема, а оно драстично утиче на квалитет нашег живота. Поготово пластика, она не нестаје, него се времеом (око 400 година)  разграђује на микропластику која остаје у еко систему, морима, ријекама и кроз храну директно угрожава наше здравље. То је проблем који неће нестати и само ће бити гори времном. Вријеме за дјеловање  било је  “јуче”.

Када и због чега се по  изгубила навика одлагања отпадака  тамо гдје треба и који је главни „кривац“ за то?

Бацање смећа ван канте за смеће је једино питање (не)васпитања, бахатости и изопаченог система. Када одемо у иностранство не пада нам на памет да бацимо смеће ван канте, јер је систем уређен, а и ако би бацио нешто на тротоар, велика је вјероватноћа да ће  људи гледати на то уз осуду.Овдје је то постало потпуно нормално, да не кажем друштвено прихватљово, на жалост. Да би се то промијенило, потребно је уредити систем, спровести политику казне и мотивације и едуковати људе о штетности пластике и осталих материјала које бацамо гдје стигнемо.

Колико је заправо прљав или чист  наш град?

Ако бисмо упоредили наш град са другим градовима у Црној Гори, ми смо на изглед једна од чистијих општина. Што је искрено поражавајуће, јер иако су наше улице чисте и уредно се одржавају, чим закорачите у насеља и залеђе видјећете катастрофално стање. 

Како су Новљани прихватили вашу акцију?

Изненађујуће добро. Изгледа да је било потребно само да неко покрене људе, а многи су препознали и подржали позитвну енергију  и укључили се. Наше акције су прије свега једно лијепо дружење уз које се одређени дио града очисти и то је идеалан спој.  Такође, једно од позитивних изненађења је број странаца који живе код нас који су нас  пронашли и одушевљено се прикључили.

Да ли вам је била узор нека свјетска НВО?

Немамо узоре, али можемо да кажемо да је „4ocean“ организација која се бори за чистије океане наша инспирација, као и многе друге свјетске, али и домаће организације и НВО.

У протекле скоро двије године откако сте покренули  ову причу, да ли се промијенила ситуација?

И јесте и није. Локације које смо више пута чистили су и даље  натрпане смећем, али барем смо сада сигурни да је то смеће нас мјештана, јер ове године туриста није било и не можемо да их кривимо. Са друге стране људи су се пробудили, сами организују акције и то је оно што нас испуњава и што нам даје вјетар у леђа да наставимо да радимо. Нажалост због епидемиолошкихи мјера претходне године нисмо могли бити превише активни.

Драгиша, ви сте програмер по струци, имате и своју фирму за дизајн и производњу уређаја за радио комуникацију , а поред свега тога сте и музичар. Како сте све то  спојили и нашли баланс?

Могао би рећи да је развој технологије храна за ум, а музика за душу. Имам срећу да су обје дисциплине моја дубока страст још од како сам био дијете. Купио сам књигу о Visual Basic-u још у основној школи, а лектиру скоро да у животу нисам прочитао. Обожавам технологију и провео сам пола живота за компјутером. Мислим да је срећа што сам одрастао у доба док се интернет још развијао па је било потребно научити све и свашта да би се користио. Данас је све лако, спаковано и спремно… Превише тога води ка интелектуалној лијености. Већина људи почне да се бави програмирањем јер има идеје које нису већ имплементиране. Ове године сам направио три, четири  апликације које ми помажу у продукцији. На исти начин сам пришао и музици. Кад год слушам музику навиру идеје и линије које нису дио пјесме. Из тих разлога сам направио први бенд још у средњој школи, са идејом да правимо ту музику коју чујемо у глави. Данас ове двије дисциплине иду раме уз раме. Можда је боље чак и за музику што сам уписао софтверски смјер него аудио инжињеринг. Софтвер је постао све у аудио продукцији.

Драгиша нам прича и по чему памти студирање у Београду, али и због чега се вратио у Нови?

Београд је супер за проћи и проживјети. Било је забавно  живјети сам, учити  и истраживати свијет. Спознао сам себе и стекао многа пријатељства. Волим тај град и волим да се појавим горе.  Али то није град за живот, бар за мене. Ја сам интроверт по природи, волим мир и тишину, организованост и спокој. Горе сви журе, сви су заузети, а нико нигдје не стиже. Превише времена се потроши ни на шта.  Херцег Нови је мој град. Не бих га мјењао ни за шта. Свуда пођи, кући дођи. 

У музици Драгиша, која је прва његова љубав са којом се забавља преко 15 година, наш креативни саговорник спаја  различите музичке правце и прави један тотално оригиналан, свој. Како сте дошли на ову идеју, ка вам је инспирација, шта покушавате да  прикажете нашем аудиториуму?

Не покушавам да исфорсирам ништа већ се забављам и одбијам да се укалупим. Као што сликар не мора да црта само портрете тако ни ја не видим зашто би музичар свирао сам један жанр. Уосталом, мени лично је музика најузбудљивија кад је шаренолика. Задњи пројекат на ком радим је микс  drum i bassa  и метала. Изненађујуће добро иду заједно. Очекујем да вам то представим кроз једно три мјесеца.

Једном сте изјавили да је музика  најбољи хоби и једна од горих професија, бар код нас у Црној Гори, зашто?

Наша музичка “култура” је бизарна, каже Драгуиша. Пинкови, турбо фолкови и остале сличне изопачености су патологија вриједна научних радова. Не само што је музички накарадно него и у смислу порука које шаљу, као и утицаја који остављају на наше друштво. Никада не бих могао да будем дио тога, а то нам је практично једина опција за зарађивање озбиљијих пара. Сваки умјетник има одговорност ка томе како утиче на своју околину, поготово на младе. Желим да се бавим позитивним стварима, помогнем људима да пронађу снагу и вољу у себи, отресу се, поносно дигну и почну да корачају путем који су одабрали. Нема среће у блуду, дрогама и бахатости, као ни у другим  сличним, краткорочним задовољствима.

Колико је тешко у данашње време пробити се на сцену и „одскочити“ од других?

Искрено, изненађен сам подршком коју сам добио од медија, признаје наш саговорник. Испоставља се да је већи проблем што нико ништа не ради него што су сви уперени против нас “алтернативних музичара”. И ја имам исти проблем. Објавио сам само неколико пјесама, а потребне су десетине, ако не и стотине да би се нешто занчајно десило. Али марљиво радим на томе. Не успијева само онај који одустане.

Драгиша је изабрао необично умјетничко име, Сто1к. Зашто?

Чита се “Стоик”. Начин на који је написано (са бројем 1 умејсто слова и) је стратешки изабран због интернет претраге. Без икаквих интернет оптимизација сам први резултат на Google-u,  Youtube-u , на свакој платформи на којој се појавим. А разлог зашто сам то име одабрао је мој став да у 21. вијеку људима, поготово младима фали мало те старомодне мушкости. Превише смо размажени и трошимо енергију на кукање, жаљење и међусобно лизање рана. Упиремо прстом на кривце умјесто да преузмемо одговорност за свој живот. Рађе нађимо снагу у себи, претрпимо то што свакако морамо и усмјеримо енергију на грађење свијета и живота какав желимо. Свако од нас може да уради чуда. Али за то је потребно вријеме. Доста једноставна филозофија.

Подсјећамо да је Драгиша прошлог љета  снимио пјесму „Херцег Нови те зове“  која је и заштитни знак истоимене акције и наградне игре коју је покренуо град. Колико сте поносни на овај пројекат и шта вам представља?

То је мали допринос мене и Марка (Remetu Beat) једној лијепој акцији. Сматрам да треба подржати ствари које нам се свиђају, у нади да ће их бити још. Било је апсолутно задовољство бити дио тога и испало је супер на крају. Драго ми је да је  позитивно прихваћено и од слушалаца.

Сарађујете са многим личностима, са ким вам је најзначајнија сарадња, било је још једно питање за Драгишу?

Вјероватно са Амонте (Михајло). Имамо две пјесме окачене на мом youtube каналу а тренутно радимо на још три. Он је један од разлога зашто свирам гитару и знам га колико знам и себе – цијелог живота. Ужитак је радити са њим. Увијек сам отворен за сарадњу са било ким. Забавније је него соло.

Милица је  одабрала  пут личног развоја. Шта то подразумјева и представља за младе људе данас?

Лични развој је шриок појам и  обухвата било коју вјештину која нам помаже да побољшамо себе, контролу својих емоција, мисли или понашања, објашњава наша саговорница.  Није битно колико година имамо, никад није касно да радимо на себи и тако испуњавамо своје жеље и циљеве.  Кључ за лични развој јесте преузимање првих корака који ће нам помоћи да постигнемо циљ.  Када се човјек окрене себи, не обраћа пажњу на туђе животе . Постоје разне технике које могу да нам помогну да унаприједимо себе. За мене је 2020. година била година освјешћивања неких ствари и спознаје да желим да будем најбоља верзија себе. Никада у историји није било лакше доћи до информација, курсева, семинара… Зашто не би искористили максимум?

Сертификовани сте „NLP practitioner“ , каква је то едукација, које вјештине сте стекли и шта су оне  у вама подстакле?

НЛП проучава начин на који успјешни људи постижу изузетне резултате у најразличитијим областима и подучава друге људе тим вјештима, техникама и обрасцима. Промјеном начина размишљања и понашања, као и освјешћивањем свог потенцијала можемо брже и лакше доћи до жељеног циља. Неуро-лингвистичко програмирање засновано је на идеји да људи функционишу на основу унутрашњих “мапа” свијета које уче кроз чулна искуства. Свачија мапа је јединствена и донекле различита. Представља поједностављену слику свијета, због чега и кажемо да мапа није територија као што и карта свијета није исто што и свијет. НЛП ми је помогао да побољшам своје комуникационе вјештине и стекнем конкретне технике за лакше  остварење својих циљева. Схватила сам колико је тешко мијењати себе и изашла из своје зоне комфора па је 2020. година  била прекретница у мом животу.  Поред НЛП  почела сам да практикујем и кундалини јогу, као и разне технике дисања. Препоручила бих то свима. Није битна одабрана техника него воља, жеља и дневни рад на себи. Промјенила сам поглед на свијет и схватила колико лоших увијерења имамо, колико средина у којој живимо утиче на нас а да тога нисмо ни свјесни.

Милица има још један занимљив задатак, задужена је за израду Драгишиних спотова. Колико је  битна подршка између брата и сестре и да ли планирате можда  да професионално кренете у том правцу?

Драгиша и ја смо једно другоме увијек били подршка  и због тога сам неизмјерно срећна. Породица је најбитнија на свијету. Нисам формално задужена за израду спотова, али сам наравно ту да помогнем кад год је потребно. То је био случај  на снимању спота за пјесму МУК.  Прошлог јануара, када смо се враћали са пута, због магле нисмо могли да слетимо у Београд, него смо преусмјерени за Софију, па смо умјесто да у Београду будемо у четири поподне, стигли у пола један увече. Због тога смо морали да импровизујемо да би завршили све за ту једну ноћ. То је за мене било једно интересантно искуство, дефинитивно ван зоне комфора, јер није било ни мало простора за луксуз и грешке.

На кључно питање ове рубрике: због чега ваше срце бира Херцег Нови, брат и сестра имају заједнички одговор.

Херцег Нови је и увијек ће бити у нашим срцима. Ту смо одрасли, са њим смо срасли и он је дио  нас колико и ми њега. Увијек је задовољство дати  било какав допринос граду То је најмање што можемо да урадимо.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here