Конференцију под називом „Моћ културе: Култура сјећања – политике и праксе“ у организацији Фондације Конрад Аденауер отворио је директор представништва за Србију и Црну Гору Норберт Бекман –Диркес који је у хотелу Палмон беј истакао значај овог скупа, који је окупио бројне учеснике из земље, региона и Европе.
Како је казао, Фондација Конрад Аденауер је у Црној Гори присутна више од 20 година као једина политичка фондација. Бавили су се питањима идентитета, мултикултуралности, односа између позоришта и политике. Циљ ове конференције је да се међусобно повежу култура, наука, умјетност и грађанско друштво те да се кроз размјену мишљења дође до неопхподног предуслова, признања историјских чињеница, ма колико оне неугодне могу да буду али и извлачења поука из њих.
-Циљ политике је одговорност за све учеснике у друштву. Из историје учити, изузетно је важна ствар, поготово тамо гдје нису сви ожиљци зарасли. Имамо годишњице из Другог свјетског рата, као што је 21. октобар у Крагујевцу, гдје сам учествовао на комеморативном скупу. Имамо такође историјат и годишњице из ратова који су се водили овдје у региону. Морамо да створимо инструменте како бисмо се са свим тим могли опходити. Потребно је вријеме за то. Са историјом да се одговорно опходимо а то дугујемо сљедећој генерацији. Извући поуке из историје један је од великих изазова упућен политици. Ту култура има функцију и зато је и назив конференције Моћ културе. Културу схватамо као огледало, имамо сјајну област у рукама да друштво припремимо за будућност. Панели покривају велику ширину у области културе. Мислим да ћемо током ова два дана моћи да дамо допринос не само за ЦГ већ цијели регион и за наше европско схватање како се опходити са историјом, поручио је Беркман – Диркес.
Професор на Факултету драмских умјетности УЦГ Јанко Љумовић подсјетио је да је у Игалу пета конференција коју организује Фондација Конрад Аденауер која је тематски фокусирана, а која креира простор за размјену мишљења и дијалог.
-Конференција је традицинална у ЦГ, интердициплинарна, гдје фондација окупља актере из различитих поља. Овогодишња тема је важна за друштво,саморазумијевање заједница, за истраживаче, научнике. Тема сјећања важна је и у односу на појмове политике заборава, или друштвеног заборава или за појам дисонантног насљеђа. Култура сјећања политике и праксе имају карактеристичне предмете истраживања и фокусе, рекао је Љумовић и истакао да је ријеч о теми која допире до најшире јавности и значају политике као изузетне вјештине и мудрости – да ову тему антиципира у свој вискокоприоритетни не само политичи дискурс него и јавну политику.
Он је такође указао на експлозиван балкански контекст:
– Имамо многобројне примјере да се Европљани заједнички сјећају док балканска мјеста сјећања пружају нове напетости и нису заједничка. Тема окупира различите јавности. Имамо прилику да проблематизујемо тај архив културе сјећања, шта су то урадили Европљани. Одоговр на питање је зашто је тема важна је питање трауме, која објашњава потребу за културом сјећања. Индивидулана и колективна траума повезују њене учеснике и свједоке, са онима који свједоче. Искуства ревизије историје овој теми дају већи значај. Она јесу политичка и друштвно надређена, али прије тога она су психотерапеутска искуства или су предмет судских процеса. Траума, као предмет стварања умјетничког дјела постаје један од битних дјела ангажоване умјетности, или како се прецизније назива тестимонијалне умјетности, поручио је Љумовић.
На конференецији ће, у оквиру четири тематска панела, Европска против балканске културе сјећања, Култура сјећања: случај Југославија, Сјећање и друштвени поредак, Култура сјећања и умјетничке праксе говорити њемачки, регионални и црногорски интелектуалци, историчари, умјетници, политичари и представници цивилног друштва, који се на различите начине баве овим важним друштвеним, социолошким, културним и политичким феноменом 20. и 21. вијека.
На скупу ће сутра говорити и политичари. Неке од њих питали смо да ли се на Балкану могу превазићи разлике и да ли култура сјећања и политика сјећања могу бити помирујуће.
ГОРАН ДАНИЛОВИЋ – Уједињена Црна Гора
Наслов нашег семинара захваљујући Фондацији Конрад Аденауер је врло инспиративан, обавезујући, можда мало прешироко постављен-Култура сјећања, политика и пракса. То на неки начин назначава да је политика теорија, а пракса нешто друго. Политика је сува пракса, од античких времена до данас је то начин живљења. Али хајде да чујемо шта појединци из различитих сфера друштвеног живљења имају да кажу о томе. Да ли је заиста код нас култура сјећања свеприсутна, питање је да ли је само суво сјећање, присјећање или је заиста култура сјећања. Драматично је различито. Култура сјећања подразумијевала би напор да се сјећање разумије, у културолошком смислу, да не подваљујемо прошлости и да не реплицирамо у будућности просто нешто што је дио нашег трајања. Примјенити ту врсту сјећања на прави начин је велика обавеза и појединаца, академске заједнице и политичког естаблишмента. И ваљда су срећни они народи који су то успјели, да путују кроз сјећање, различитих нивоа, кроз прошлост без предрасуда. Мислим да је јако важно да знамо да је пут у прошлост и пут у сјећање пут у животе других људи и других времена. Због тога треба бити обазрив, тај пут је обавезујући и носи више ризика од оне наше пуке жеље да путујемо у будућност.
ТАМАРА ВУЈОВИЋ –Демократска Црна Гора:
Врло је важно то што се конференција у организацији Фондације Конрад Аденауер са оваквом важном темом одржава пети пут. Култура сјећања, односно наративи сјећања и како то да претворимо у политику сјећања односно да сви ти наративи прошлости односно и све оно чиме се наша прошлост може и подичити да оне постану јединствено поље сјећања које не рађа једну нестабилност или неке сукобе када треба обиљежити неку годишњицу итд., већ да сви ти наративи и цијела прошлост има један јединствен тон културе сјећања. Односно ту су два појма, култура сјећања и политика сјећања. Јако је важно да ова конференција окупља људе из академске сфере из разних области који кроз интересантне дискусије причају о могућностима тих јединствених погледа. Нема бољег мјеста да се та конференција одржи од Херцег Новог гдје ми на сваком кораку свједочимо прошлост и имамо одређена сјећања и знања о сваком од елеменат наше прошлости.
МИОДРАГ ЛЕКИЋ -ДЕМОС:
Тема је заиста првог реда и култура остаје водиља и фундаментална област која помаже прогрес друштва. Култура сјећања европска или балканса, ја не бих претјерано форсирао разлике које постоје али разлика је рецимо у томе да Европљани успјевају да имају заједничко сјећање не тотално, иако је историја Европе историја ратова који су завршени средином прошлог вијека. На Балкану није заједничко сјећање нажалост него је одвојено, конфликтно, свађалачко, прошлост се користи више за идеологију, за разлике него за нешто што би требало да донесе бољој будућности. Истраживање прошлости има сврху ако оно доприноси бољој будућности. Ако је она извор свађа бескрајних онда је на неки начин нешто што отежава даљи развој. На жалост на простору Балкана имамо културу сјећања као грађански рат сјећања, често. Не поштују се чињенице од којих треба поћи, историографија је архивска дисциплина, постоје чињенице које треба поштовати. Овдје на скупу говоримо не само о култури сјећања него и политици сјећања. Значи ми све то треба да претворимо у политику, значи не да уређујемо прошлост како се нама допада већ да уз поштовање чињеница дођемо до заједничког. Мислим да то можемо. Политика досадашња заправо конституише ЦГ као збир нација, збир народа који имају своја истраживања, своје интерпретације гдје се не види цјелина. Нама је потребна интегративна политика, што не значи да се укидају националне културе. Напротив оне треба да постоје али у једном складу са нечим што је заједничко. Овдје постоје идеје водиље у прошлости које су заједничке, то су ослободилачки ратови, поштовање идентитета локалних, много тога постоји што је заједничко, на крају дијелимо на овом простору заједничку судбину. Имамо двије могућности: једна је да имамо паралелне свјетове, националне, које једна друге не уважавају већ тјерају своју истину, стварну или измишљену. ЦГ је у озбиљној културној кризи и не може се одвојити култура и политика, увијек власт изражава један културни образац уз сав респект дајемо предност економији али и ова димензија заједничких вриједности је суштинска. У сваком случају од историје не треба бјежати већ морамо тражити оно што је заједничко.
ПРОМОВИСАНА КЊИГА „У ПОЖАРУ СВЈЕТОВА – ИВО АНДРИЋ ЈЕДАН ЕВРОПСКИ ЖИВОТ“ МИХАЕЛА МАРТЕНСА
Први програм у оквиру научног скупа „Култура сјећања-политике и праксе“, одржан је синоћ, а ријеч је о промоцији књиге „У пожару свјетова-Иво Андрић један европски живот” њемачког новинара и публицисте Михаела Мартенса.
Аутор је објаснио да је дјело, које је изазвало велику пажњу у региону и земљама њемачког говорног подручја, писано седам година.
-Андрић је живио у многим европским земљама, кретао се у класичној књижевности и њиховим језицима. По мени је то могућност да се Андрић, из те сталне борбе коме припада, може извући и ставити на ниво који је изнад често постављаног питања – да ли припада српској, хрватској или босанској књижевности, казао је Мартенс.
Андрић је у приватном животу био радикално затворен, као шкољка, и није волио медије, казао је аутор. Подсјетио је био дипломата који је живио у многим државама и говорио неколико језика, и човјек који је знао мјеру у свему.
Да би разумјели Андрића, неопходно је ставити га у контекст 20. виијека.
-Његов живот јесте прича 20. вијека. Први свјетски рат је започео пуцњима Гаврила Принципа на Франца Фердинанда, а у другом свјетском рату бивши поданик Хабсбуршког рајха испалио је два пуцња, на себе и Еву Браун. То је био Адолф Хитлер. Андрић је једини човјек који је заиста познавао лично и Гаврила Принципа и Адолфа Хитлера. То нам не говори све о Андрићу али нам даје назнаку о енормном дијапазону политичког живота Андрића. Ако томе додамо да се Андрић састајао са Титом, да је видио Мусолинија као млади дипломата у Риму, да је био на трибинама 1. маја 1947. године у почасној ложи Стаљина у Москви, у Кини је видио Маоа, онда можемо замислити шта се дешавало у његовом вањском свијету, казао је Мартенс.
Модератор вечери био је професор Јанко Љумовић, а одломке из књиге читао је глумац Милош Пејовић.
