Академик и један од наших најзначајнијих књижевника Миро Вуксановић преминуо је 6. фебруара у 82. години, послије дуге и тешке болести.
Вуксановић је 2021. године био учесник научног скупа у Херцег Новом у организацији СПКД Просвјета, а на те дане, поводом његове смрти подсјећа предсједница Друштва, Оливера Доклестић.
-Овом приликом нећу говорити о биографији Мира Вуксановића, књижевника, академика, о његовим бројним наградама и заслугама за књижевност, и културу уопште, нећу говорити о Бихољ земљи, Семој земљи и Семољ гори и о клетвама Перка Перкова. Присјетићу се Мира Вуксановића, нашег пријатеља, пријатеља сваке добре и искрене ријечи, пријатеља истине, интригантног, који је волио и знао да поставља питања која су једнако важна и за данашње разумијевање менталитета и стања свијести, али свакако, пријатеља добре књижевне ријечи и снажних мисли, па онда и пријатеља Просвјете (херцегновско друштво СПКД Просвјета).
Посљедње виђење драгог и поштованог Мира Вуксановића са нама у Херцег Новом, било је у октобру 2021. године, када је још тињала у ваздуху авет свјетске пандемије. Тада је СПКД Просвјета организовала научни скуп о Његошу и Андрићу. Свака његова изговорена ријеч о двојици великана, (научни скуп је имао радни наслов „О причи и причању, Његош и Андрић у свјетлу данашњице“) или о садашњем бивствовању, као тек капи у мору живота и пролазности, била је прожета књижевним маниром, снажним мислима у поимању стварности, уз кориштење богатог ријечника. А опет све је изговорено лагано и једноставно за разумијевање.
На бесједи у програму омажа Његошу и Андрићу рекао је: „Овдје, у Херцег Новом, у граду који гледам као поему коју су написала рука природе и рука човјека, обе даровите на редак начин, из читања и упамћених сусрета, желим да поновим зашто је Херцег Нови проглашен за град писаца и да предочим мали именик писаца везаних за град који је њихов.“ И потом је кратко образлагао низ имена све од Његоша, па преко Матавуља, Марка Цара, владике Николаја, Ћопића, Душана Костића, Михајла Лалића, Стевана Раичковића, Десанке Максимовић, Зука Џумхура до Миодрага Булатовића и, свакако, Ива Андрића и његове куће. А потом је на самом скупу отворио питања о двојици великана која се дотичу нашег менталитета кроз потпитања зашто је Његошев „Горски вијенац“ објављен у Црној Гори шездесет и шест година након првог издања у Бечу, и да ли би имало смисла ишта казивати о Његошу и Андрићу ако не бисмо поменули есеј „Његош као трагични јунак косовске мисли“. И у том есеју Андрићевом, како је пронашао Вуксановић, стоји реченица, осамљена, издвојена, понуђена као сажетак, упутсво и објашњење: Ова драма почела је на Косову. Миро Вуксановић је направио елаборацију, не само о цјеловитој реченици, већ о распореду ријечи, о њиховиј снази баш ту гдје су, о смислу појмова почетак, драма, што сугерише на издају, раздор, сумње, недостатак вјере, губљење наде, растакање, нестајање, заборављање, судбину, пут. Вуксановић се, даље, овако пита, а заправо даје одговор:
„… и да ли, после свега што је овако у наговештајима дато, може доћи тежа, судбоноснија, опеванија, заветнија, посвећенија и узбудљивија именица од именице Косово, од именице која као станац стоји на крају Андрићеве реченице, даје јој живот и значење које дозива некадашњи јунаков мач и бранковићевску издају, каже да тога и то двога, има и сада, али у цивилизованом лику, који уме да се преобража, кажњава и умиљава у исти мах; …“
Тако се питао, и тако је дубоко размишљао Миро Вуксановић, 2021. године у октобру, о Његошу и Андрићу, и давао свој одговор, који се очитује али не изговара јасно. Дао је одговор себи и другима за све наше несреће, за стрампутице, за губљење части и достојанства, за крвопролића у заслијепљеностима у незнању и бјежању од чињеница и истине. Такав је био Миро Вуксановић, непоколебљив. И зато је моје велико поштовање према њему и његом дјелу, а велика туга што нас је напустио, и још тако изненадно. Дружење са њим је био празник, колико се могло пуно научити, али и заћутати.
Отишао је на вјечни починак човјек поникао из народа, који је народски, здраво и отресито мислио, а о томе говорио једноставним, али књижевним језиком. Ријеч му је била светиња. Изгубили смо много и ненадокнадиво. Поносни смо што смо га познавали и што смо били пријатељи. Нека му је вјечна слава и хвала на свом великом раду, на великом доприносу научном и књижевном стваралаштву. Недостајаће нам!
Оливера Доклестић,предсједник СПКД Просвјета
