У Црној Гори је у посљедњих пет година убијено седамнаест жена, четири током ове године. Ови подаци упозоравају на то да је насиље над женама свеприсутан проблем који треба системски рјешавати. Сваки нови случај насиља отвара озбиљна питања одговорности сваке карике у систему (полиција, тужилаштво, здравствени систем, центри за социјални рад, просвјета) и спремности да се препозна насиље, а прије свега спријечи насиље и заштите животи жена и дјевојака, наведено је у саопштењу Института за јавно здравље.
Насиље над женама и дјевојчицама једно је од најраширенијих кршења људских права у свијету. На глобалном нивоу, процјене Уједињених нација показују да је око 736 милиона жена – скоро свака трећа жена била изложена физичком и/или сексуалном насиљу од интимног партнера, непартнерском сексуалном насиљу или обоје, барем једном у животу.
Дјевојке су посебно изложене ризику од насиља, па је једна од четири адолесценткиње злостављана од стране партнера. Ова појава се појачала у различитим окружењима, укључујући радно мјесто и онлајн простор, а додатно је погоршана конфликтима, ратовима и хуманитарним кризама.
Међународни дан борбе против насиља над женама обиљежава се 25. новембра чиме почиње глобална „Наранџаста кампања“ или „16 дана активизма против родно заснованог насиља“, са циљем информисања јавности о проблему насиља над женама и дјевојчицама, као и здравственим, социјалним и економским посљедицама на жртве, породице и друштво у цјелини. Кампања се симболично завршава 10. децембра „Међународним даном људских права“.
У оквиру глобалне кампање Уједињених нација „На сваких 10 минута, једна жена буде убијена!“ скреће се пажња на алармантно ескалирање насиља над женама и позивају се доносиоци одлука, медији, цивилне друштвене организације да заједничким напором и акцијама утичу на окончање насиља над женама и дјевојкама.
Насиље над женама и дјевојчицама проистиче из негативних друштвених ставова у вези са улогом жене и високог нивоа родне неједнакости, а посебно рањиве категорије су дјевојке, старије жене, жене које живе са ХИВ-ом или имају неки облик инвалидитета, припаднице ромске популације, ЛГБТQ заједнице, избјеглице, мигранткиње и жене које живе у руралним подручјима.
Недостатак информација о томе коме жена или дјевојка треба да се обрати када доживи насиље, недостатак подршке, страх од одузимања дјеце и губитка финансија, стид и уцјене фотографијама неки су од разлога због којих жена одустаје да пријави насилника.
Улога здравственог система је веома важна како у превенцији, тако и у пружању помоћи особама које су преживјеле насиље. Здравствени радници имају обавезу да препознају насиље било којег облика, да предузму неопходне кораке од пријаве насиља надлежним службама, уз обавезно докуметовање физичких и психичких повреда, до упућивања ка специјализованим сервисима за подршку, као што су социјалне службе и невладине организације које се баве заштитом права жена. Веома важно је и јачање успостављених сервиса психосоцијалног третмана за починиоце насиља на примарном нивоу здравствене заштите.
Одговорност за изградњу сигурног друштва је заједничка и заједнички глобални циљ мора бити једногласни став о нултој толеранцији насиља над женама.
