У оквиру пратећег програма 37. ФФХН-МФФ уприличен је омаж редитељу Здравку Велимировићу, поводом 50 година од снимања филма „Дервиш и смрт”, југословенског кандидата за Оскара, који је освојио Велику сребрну арену на Пулском фестивалу и Златну арену за режију, као и награде за сценографију, камеру, костим и епизодну улогу.
Филм према истоименом роману Меше Селимовића, за који је сценарио писао Борислав Михајловић-Михиз, урађен је 1974. године у продукцији Центар филма, Авала филма, Босна филма, Косово филма, Студија Титоград и Зета филма, а рестауриран је ове године у сарадњи Југословенске кинотеке и компаније А1.
Директор фотографије је Ненад Јовичић, монтажу потписује Ива Коси, сценографију Властимир Гаврик, костиме Љиљана Драговић, а музику Зоран Христић. Играју: Воја Мирић, Бата Живојиновић, Борис Дворник, Бранко Плеша, Павле Вуисић, Вељко Мандић, Оливера Катарина, Шпела Розин.
– Јако је лијепо што је фестивал у сарадњи са породицом организовао омаж мом оцу и што су приредили ову лијепу изложбу фотографија. Јако је лијепо обиљежавати јубилеј филмова , као што је „Дервиш и смрт” , значајан филм из југословенске кинотеке, који је оставио трага, као и других филмова – казао је син редитеља, продуцент Младен Велимировић, додавши да је његов отац растао у Боки Которској И посветио јој дио значајног опуса документарних филмова.
Велимировићев кратки филм „Море, сунце и…” рестауриран је ове године. Документарац урађен 1971. године, у продукцији Дунав филма, промотивног је карактера, а приказује Боку Которску и дјелове Истре. У богатом опусу, „Море, сунце и…” је један од седам филмова које је аутор посветио завичају, Боки которској, а ту су још и: „Ноктурно за Котор”, „Како сачувати град”, „У спомен славне морнарице”, „Његош у Боки”, “Добро дошли у Которски фјорд”, „Котор бисерна шкољка Јадрана”.
Здравко Велимировић (Цетиње, 1930. – Београд, 2005.) био је југословенски филмски, телевизијски, радио и позоришни редитељ, сценариста и професор филмске режије. Одрастао је у Котору, гдје је завршио гимназију, а у Боки је још као млад стицао инспирацију и усмјерење за умјетнички рад.
Филмску и позоришну режију дипломирао је на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду 1954. године. Завршио је и Високу филмску школу у Паризу – IDHEC (1957). Био је редовни професор филмске режије, шеф Катедре и декан на Факултету драмских уметности у Београду (1976.–1996.) и ванредни професор на Универзитету у Монтреалу 1990. године. За редовног члана Црногорске академије наука и умјетности изабран је 12. децембра 2003. године. Био је члан жирија Филмског фестивала Херцег Нови, као и више домаћих и свјетских фестивала.
Аутор је осам играних и преко 50 документарних и кратких филмова, 20 радио драма и пет позоришних представа.
Филмови Здравка Велимировића представљали су југословенску кинематографију на бројним интернационалним филмским фестивалима.
Добитник је бројних југословенских и свјетских признања. Међу њима су: Златна арена за режију и Златна арена за сценарио у Пули, златна и двије сребрне медаље на Фестивалу документарног филма у Београду, Гранд при на Фестивалу у Авеиру и Специјална награда жирија у Лајпцигу. Савез филмских стваралаца Руске Федерације додијелио му је Повељу за „видан допринос свјетској кинематографији” 2001. године.
Респектабилни опус Велимировића обухвата филмове: „Зубља граховачка” (1958) за који је добио Тринаестојулску награду, „Дан четрнаести” (1960) – први југословенски филм у званичној конкуренцији на Фестивалу у Кану; „Проверено нема мина” (1965); „Лелејска гора” (1968), за који је добио Тринаестојулску награду и награду на Интернационалном фестивалу у Пном Пену, а представљао је југословенску кинематографију на фестивалима у Каиру и Чикагу; „Дервиш и смрт” (1974) – југословенски кандидат за Оскара, који је освојио Велику сребрну арену на Пулском фестивалу и Златну арену за режију, као и награде за сценографију, камеру, костим и епизодну улогу.
