Држава Црна Гора мора, у складу са Конвенцијом о правима особа с инвалидитетом, персоналну асистенцију уредити као стабилно, дугорочно и системско право, доступно свим особама с инвалидитетом којима је потребна, без дискриминације по било ком основу и уз пуну контролу корисника над подршком. Све друго представља кршење Конвенције и онемогућавање самосталног живота и пуне укључености особа с инвалидитетом у друштво, поручују из Удружења младих са хендикепом.
У најновијој публикацији Персонална асистенција у Црној Гори – право особа с инвалидитетом или елитистичка услуга УМХЦГ анализира усклађеност националног оквира са међународним стандардима, стање у пракси и кључне препреке за пуно уживање овог права, те даје конкретне препоруке за унапређење законског и институционалног оквира. Налази публикације указују на озбиљна системска ограничења која персоналну асистенцију у Црној Гори удаљавају од њеног људскоправашког значења.
Све наведено јасно указује на хитну потребу за промјеном парадигме. Позивају надлежне институције да преузму одговорност и, свака у оквиру својих надлежности, започну процес суштинског усклађивања закона и праксе са Конвенцијом о правима особа с инвалидитетом, посебно узимајући у обзир и Општи коментар Комитета број 5 у вези са чланом 19 Конвенције и примјењујући препоруке које публикација износи.
Персонална асистенција не смије се посматрати као трошак, већ као улагање у самосталност, продуктивност и остваривање пуних потенцијала особа с инвалидитетом. Она је механизам који омогућава пуни допринос особа с инвалидитетом локалним заједницама, друштву и држави у цјелини, што потврђује и историја покрета за самостални живот и допринос његових најзначајнијих заговорника
Персонална асистенција је људско право, гарантовано Конвенцијом коју је Црна Гора ратификовала још 2009. Ријеч је о праву на индивидуалну подршку коју особа с инвалидитетом сама контролише и којом управља, а која јој омогућава самостални живот и пуно учешће у заједници, равноправно са другима. Упркос томе, персонална асистенција се у црногорским законима и пракси и даље погрешно третира као ограничена услуга социјалне заштите, умјесто као кључни механизам за остваривање основних људских права.
Персонална асистенција не смије бити сведена на унапријед прописане активности, нити поистовјећивана са другим облицима живе асистенције сличним по називу или структури. Њена сврха није помоћ породици нити „задржавање“ особе у породичном окружењу, нити је замјена за институционално збрињавање. Напротив, она мора представљати једну од основних алтернатива институционализацији и сегрегишућим окружењима, са циљем омогућавања образовања, рада, друштвеног, културног и политичког учешћа, у складу са индивидуалним потребама и изборима особа с инвалидитетом. Када се њен опсег унапријед ограничи законима, подзаконским актима или административним процедурама, право на самостални живот остаје формално признато, али суштински неостварено.
Посебно забрињава пракса ослањања на породицу или друга рестриктивна окружења, као замјену за системски уређену персоналну асистенцију. Такав приступ доводи до невидљиве институционализације у оквиру породице, ограничава аутономију особа с инвалидитетом и производи несразмјерно оптерећење чланова/ица породице.
Иако је персонална асистенција дефинисана Законом о социјалној и дјечјој заштити још 2013, она у пракси није доступна већини особа с инвалидитетом. Правилници додатно ограничавају ово право искључиво на пунољетне особе које истовремено користе одређена материјална давања и налазе се у систему образовања или у радном односу, чиме се услуга елитизује и ускраћује великом броју особа, супротно Конвенцији. По јавно доступним информацијама, тренутно је услуга лиценцирана за свега 49 корисника/ца на нивоу цијеле државе, што је неприхватљиво мали обухват, посебно у поређењу са бројем особа с инвалидитетом смјештених у установама затвореног и полузатвореног типа или онима који користе друге услуге чији циљ и исход није самостално живљење и продуктивност.
Додатни проблем представља дугогодишња пракса да се различити облици живе асистенције – попут помоћи у кући, личних пратилаца, асистената у настави, геронто сервиса или чак јавних радова Завода за запошљавање – погрешно називају персоналном асистенцијом. Тиме се ствара конфузија, обесмишљава право гарантовано Конвенцијом и успорава развој стварне персоналне асистенције као подршке самосталном животу.
Забрињава и начин финансирања и регулисања услуге. Персонална асистенција се и даље финансира уз високу партиципацију корисника, иако држава претходно није процијенила и покрила стварне трошкове особа с инвалидитетом проистекле из инвалидитета, без јасних и праведних критеријума и без јавно доступних података о обухвату, трајању и ефектима. Истовремено, цијена услуге није усклађена са њеном захтјевношћу, нарочито када укључује помоћ у задовољавању личних потреба, што доводи до тога да особе с комплекснијим потребама у пракси не могу обезбиједити асистенте и остварити право које им формално припада, наведено је у саопштењу.
