Књиге „Хербаријум за себра“ Срђана Лековића и „Хераклитова причест“ Миљана Николића представљене су синоћ у фоајеу Дворане Парк херцегновској публици кроз интерактивно вече током којег су аутори рецитовали своје стихове и говорили о њима.
Збирка „Хербаријум за себра“ пета је књига Срђана Лековића. Наслов је настао по узору на пјесму Десанке Максимовић „Помиловање за себра“, гдје је акценат на архаичном термину „себар“, открива аутор у разговору за РТХН.
– Изворно, то је средњовјековна ријеч за српског сељака, али у мојој књизи то је обичан човјек којег сваког дана срећемо на улици. То сте ви, то сам ја, то су људи у свакодневној комуникацији и људи који воле поезију. Када тај мој хербаријум дође у њихове руке, сигурно ће наћи и дио себе у њему – наводи он.
Поезију Срђана Лековића критика, али и публика, углавном везују за љубавне мотиве, мада му је дијапазон мотива, како је казао, много шири.
– Поезију пишем у свим правцима. Али на то сам изузетно поносан, јер је, како бих рекао, љубав у принципу све. То није само љубав према супротном полу, то је љубав према дјеци, према цвијету, према мору, према небу. А ако бисмо се сви запитали шта добијемо када дођемо на овај свијет, добили бисмо одговор да добијамо нешто нематеријално, а то је љубав. Све остало, и добро и лоше, купимо на овом нашем путу, свјесно или несвјесно, али без љубави нема спаса – истакао је он.
Миљан Николић је, како је казао, са публиком синоћ подијелио садржај збирке „Хераклитова причест“ као пртљаг своје душе. Филозофа Хераклита изабрао је као историјску личност која је живјела прије хришћанства и обреда причешћа.
– Мени је било интересантно да доведем у тај контекст некога ко долази из сасвим другачијег културолошког амбијента, с обзиром на то да сам ја дошао из Загреба и да сам у одређеној мјери недовољно инкорпориран у ово друштво, без обзира на то колико је времена прошло. Било ми је потребно да створим литерарног Хераклита кроз пјесме у овој књизи. Он је само један од аспеката ове књиге, док је остало нешто што сам покушао да интерпретирам на свој начин – објашњава он.
Хераклит је био најподеснији лик којег је аутор могао увести у текст да замијени себе, јер има проблем са идентификацијом у културолошком коду на овим просторима.
– С обзиром на то да нисам религиозан у мјери у којој је то уобичајено код нас, било ми је потребно да једног филозофа причестим кроз поезију. Разлика је у томе што се он не причешћује, како је то уобичајено у нашој култури, хљебом и вином или хостијом, која је такође присутна у нашој традицији, већ се причешћује логосом, односно ватром, то јест поезијом. Значи, он се причешћује ријечима поезије. И он је био најподеснији филозоф који је, у ствари, у културу увео појам логоса, што је сама матрица васколике науке, филозофије и религије. Логос као ријеч, као ум, као наука – појаснио је он.
Нову књигу Николић описује као дјело исковано у котларници из које је Прометеј украо ватру, што је симболизовано у пјесми „Прометејева сјен“ посвећеној Кољи Мићевићу. Средишњи мотив разговора постаје Његошева „искра тајанствена“ – елемент који служи као кључ за одгонетање свјетова и наслућивање саме душе у бескрају. Ова искра представља мост између материјалног и духовног те потврђује ауторову намјеру да се надовеже на стваралаштво великих претходника.
